Zimske čmarolije

Ukoliko od silnog čestitanja i cmakanja niste primetili, u novu 2026. godinu uđosmo dva sata kasnije. Po beloruskom vremenu. I iskustvo nam je belorusko, da se okoristim dozlaboga citiranom Konstantinovićevom rečenicom. Okruženi zemljama Evropske unije, nismo u stanju da Putinu kažemo ne, kao što ga je Tito, inače kominternaš, rekao Staljinu 1948. godine, kada smo dobrim delom bili okruženi zemljama pod sovjetskom čizmom. Stoga ovih dana čekamo po deset sati na graničnim prelazima, dok se kroz Rumuniju i Bugarsku ubrzano grade putevi koji će nas zaobići.

I dalje se većina stanovništva, jednim delom i studenti, zgražava i bekelji na pomen Evropske unije grakćući kako su nas bombardovali, dok prećutkujemo ili poričemo činjenicu da tog prokletog bombardovanja ne bi bilo da nije bilo požarevačkog kasapina Slobodana Miloševića i njegovih masovnih grobnica i hladnjača sa leševima. I dalje ne želimo da priznamo da je Evropska unija – iako, istina, nije nikakva Šangri-la – jedan od najpristojnijih kutaka ove naše krhke planete. Kutak u kom se, koliko-toliko, poštuju prava i zakoni, a prava su civilizacijska tekovina koja nas, koliko-toliko, čini jednakima. Poštovanje prava i zakona razlikuje se od reda što, kako vole da naglase u Politici, vlada u Rusiji, a red se, ne zaboravimo, zavodi na ovaj ili onaj način, najčešće onaj.

I u ovu, ne znam koju po redu, novu godinu uđosmo sa Zagorkom Dolovac na položaju glavne državne tužiteljke. Kako je Zagorka najmističnija pojava u istoriji srpskog pravosuđa, a bogami i srpskog folklora, valjalo bi da iz srpskog folklora izbacimo uvoznog Deda Mraza, te da – po uzoru na Baba Jagu, vešticu iz ruskih bajki, što živi duboko u šumi u kolibi smrti – uvedemo lik Baba Zage. Deda Mraz ionako šatro deli poklone sluđujući decu i kinjeći irvase, dok bi naša Baba Zaga svima delila pravdu. I to ne bilo kakvu pravdu, već pravu srpsku pravdu – sporu, nedostižnu i nepravednu. Stoga, za doček sledeće Nove godine, odenimo se u kostime Baba Zage, figurama Baba Zage okitimo jelke, ulice, sanatorijume i krematorijume, i bacimo se na zastrašivanje dece, studenata, advokata, novinara, uopšte svog živog i mrtvog sveta naše bespravne pravne države.

Kad smo već kod kićenja i kaćiperisanja, ukoliko naše patriote sruše Beogradski sajam i prošire Beograd na vodi – a po rečima patriota novi prostor postaće kulturni epicentar – valja najzad ukinuti i tradicionalni kičerski vašar znan kao Zimske čarolije. Umesto njega – u Beogradu na vodi, ili na mestu Ćacilenda – organizovati velelepnu kulturno-patriotsku vašarčinu pod nazivom Zimske čmarolije. Shodno nazivu manifestacije, a po ugledu na rimski Koloseum, treba izgraditi i velelepnu gladijatorsku arenu i nazvati je Kolonseum, gde će se naše patriote boriti za prvo mesto u uvlačenju u guzni kulturni epicentar našeg čelnog patriote, gde se, uostalom, nalazi jezgro kulture i časti njegove patriotske ličnosti. Kolonseum može biti i poprište niza krvavih gladijatorskih borbi koje bi uveseljavale čelnog patriotu i njegove dočelnike: Palmini tigrovi protiv studenata, Sandokan protiv rektora Đokića, Karađorđe protiv Kulačina, Lazar Ristovski protiv Gorana Markovića, Željko Mitrović protiv čitavog osoblja Zavoda za bolesti zavisnosti.

Na koncu, zašto ne snimiti i film, biografski spektakl, o našem čelnom patrioti, čija će svečana premijera biti održana upravo u Kolonseumu. Kad je već Tita glumio Ričard Barton, ne vidim zašto čelnog patriotu, uz malo više scenske šminke, vešto ne bi interpretirao Džeki Čen. Ipak, budućim scenaristima biografskog spektakla, a zbog specifične strukture ličnosti našeg čelnog patriote, predlažem da se dramaturški oslone na filmove Alfreda Hičkoka, ponajviše na film Psiho. Zamislite samo scenu u kojoj se naš glavni junak tušira nakon još jednog iscrpljujućeg otvaranja auto-puta, dok ga s druge strane tuš zavese vreba nevaspitani i krvoločni Mladen Savatović, držeći u ruci, umesto noža, mikrofon sa logotipom televizije N1. Ili, pak, scenu, nalik onima iz filmova Sever-severozapad i Ptice, u kojoj naš glavni junak beži pustim provincijskim putem Donji Gajtan-Gornji Gajtan, dok po njemu nemilice seruckaju ptice blokaderke, ptice izdajnice i ptice nalik Milanu St. Protiću. Kako bi ostali verni Hičkokovom rukopisu, autorima predlažem i naslov budućeg filmskog hita – Čovek koji je suviše srao.

Autor je novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.