Sramna presuda za zločin u Štrpcima: Novo pismo jednog profesora studentima u protestima i blokadi

U komentaru na moje prošlo pismo, Nataša Kandić je podsetila na istinu da kriminalne strukture na severu Kosova nisu izum Nepomenika. One su, kako ona precizno navodi, nastale odmah nakon povlačenja Vojske Jugoslavije i MUP-a juna 1999. godine. Istina je da je nažalost i pokojni Oliver Ivanović imao značajnu ulogu u tome.

To je bio „biznis“ koji je cvetao dok je patriotizam bio samo paravan za najprizemniji kriminal. Međutim, Nepomenik je učinio da taj kriminal više nije samo lokalni „biznis“, nego ga je pretvorio državni projekt kojim se novac građana Srbije, namenjen pomoći ugroženima, preliva u privatne džepove i crne fondove za finansiranje ilegalnih aktivnosti.

Dakle, ono što je naprednjački režim uradio nije bilo stvaranje, već usavršavanje ovog sistema. On je uspostavio tu simbiozu. Spojio je te preživele paravojne i kriminalne elemente sa kompletnom logistikom i moći partijske države.

Inače, kada govorimo o Nataši Kandić, govorimo o instituciji. Ona je doajen tranzicione pravde u Srbiji. NJen Fond za humanitarno pravo (FHP), osnovan još 1992. godine, predstavlja jedan od najvažnijih stubova savesti ovog društva. U vremenima kada je država proizvodila laži, FHP je pedantno dokumentovao istinu.

NJihova arhiva, sa 120 metara arhivske građe o ratnim zločinima, nije samo gomila papira; to je najmoćnije oružje protiv državnog projekta zaborava i poricanja. Inicijativa za osnivanje REKOM-a (Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima) bila je plemenit pokušaj da se istina uspostavi na regionalnom nivou, ali je njen neuspeh, usled opstrukcije političkih elita, samo potvrdio koliko se te elite plaše suočavanja sa činjenicama.

Čak i ako se nekad ne slažete sa postupcima ili stavovima Nataše Kandić, njeno mišljenje je uvek važno jer je zasnovano na činjenicama. FHP se bori za pravdu i istinu o žrtvama i učiniocima ratnih zločina, kao što se vi borite za pravdu i istinu o padu novosadske nadstrešnice, policijskom i naprednjačkom nasilju na protestima i nezakonito pritvorenim građanima.

Suštinski je to ista borba na različitim frontovima jer FHP se bori za pravdu i istinu o prošlosti, a vi se borite za pravdu i istinu o sadašnjosti – a sve za bolju budućnost. Vaš protivnik je isti: nekadašnji SPS režim kojem su radikali držali stolicu, a danas naprednjački režim kojem SPS drži stolicu. To je isti režim koji svoju moć zasniva na manipulaciji i lažima i koji je prepreka za bolju budućnost.

Koliko je borba FHP-a za pravdu i istinu i danas aktuelna, svedoči najnovija presuda za zločin u Štrpcima. Pre 33 godine, 27. februara 1993, paravojne snage su iz voza na liniji Beograd-Bar izvele i kasnije ubile 18 Bošnjaka i 1 Hrvata, samo zato što su bili „pogrešne“ nacionalnosti.

Pre nekoliko dana, Viši sud u Beogradu je u ponovljenom postupku osudio troje optuženih na sramotno niske kazne od 5 do 10 godina zatvora, potpuno ignorišući težinu zločina i patnju porodica žrtava koje tri decenije čekaju na pravdu i posmrtne ostatke svojih najmilijih. Deset godina zatvora za učešće u otmici i ubistvu 20 ljudi znači šest meseci po žrtvi. To nije pravda, to je uvreda.

Upravo ovaj zločin je bio tema filma „Čovjek koji nije mogao šutjeti“, prošlogodišnjeg kandidata za Oskara i dobitnika Zlatne palme u Kanu, koji sam vam već pomenuo u jednom pismu. Da podsetim, ovaj kratkometražni film govori o Tomi Buzovu, penzionisanom oficiru JNA, jedinom od 500 putnika koji se usudio da ustane i pita zločince što to rade kada su izbacivali Bošnjaka iz voza. I on je odveden i ubijen. Dok svet prepoznaje moralnu veličinu tog čina, naše pravosuđe nastavlja da vređa žrtve. Vi ste, drage kolege, danas oni koji ne mogu i ne smeju da ćute.

Vratimo se na Kosovo. Vaš protest podrške srpskom narodu na Kosovu prošle nedelje bio je iskren čin, ali kao što sam rekao u prošlom pismu to je bila zamka. Nepomenik je očekivao da ćete reagovati na njegov skup sa istom podrškom i to iskoristio. Naime, samo četiri dana kasnije, 15. oktobra, u Beograd je doputovala predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lajen. Budite sigurni da je Nepomenik na sastanku sa njom pokazivao vaše slike sa subotnjeg skupa.

Predstavio vas je kao masu uzavrelih nacionalista, tvrdeći da studentska omladina u Srbiji sanja o sukobima i da je on, i samo on, taj „faktor stabilnosti“ koji može da sačuva mir. To je njegova standardna predstava za Brisel: kod kuće raspiruje nacionalizam, a onda se u inostranstvu prodaje kao jedini koji može da ga kontroliše. Vaš patriotizam je zloupotrebljen da bi on učvrstio svoju lažnu sliku mirotvorca i ublažio kritike zbog krađe izbora i gušenja medija.

Državna propaganda svodi Kosovo na teritoriju, na mit, na bojno polje za dnevno-političke poene. Prodaje se priča o „svetoj zemlji“, a setimo se da su takve priče u svetskoj istoriji bile izvor krvavih sukoba od Krstaških ratova do današnjih izraelsko-palestinskih sukoba. A većina vas, kao ni većina građana Srbije, na Kosovu nikada nije bila. Ja jesam i zato vas pozivam da idete na Kosovo. Ali ne samo u Severnu Mitrovicu. Idite u Gračanicu i Dečane da vidite manastire, ali idite i u Prištinu da vidite kako žive mladi Albanci.

Posetite Prizren, taj prelepi grad muzej. Razgovarajte sa Srbima južno od Ibra, sa Gorancima, sa Albancima. Zamenite apstraktne parole konkretnim ljudskim licima i sudbinama. Tek tada ćete imati pravo da kažete šta zaista mislite i osećate o Kosovu. Patriotizam nije odbrana mita, već razumevanje ljudi.

Tek onda možete da se uspostavite dijalog i da tražite rešenje kosovskog pitanja zasnovan na istini. Jer najveća opasnost za budućnost Srbije jeste da u svom odnosu prema Kosovu preuzme ulogu Izraela prema Palestini. Ulogu sile koja, u ime svoje istorije i bezbednosti, sprovodi politiku trajne dominacije, demografskog inženjeringa i uskraćivanja osnovnih prava drugom narodu. Slično je radio Miloševićev režim na Kosovu i to je vodilo Srbiju u moralnu propast i strateški poraz. A tadašnji vođa kosovskih Albanaca Ibrahim Rugova je radio upravo ono što i vi – godinama je organizovao nenasilne proteste i otpor tom režimu – što mu je donelo nadimak „kosovski Gandi“. Međutim, nije uspeo da dobije podršku ni u Srbiji ni u svetu da se spreči rat i pojava UČK. Poenta je da treba da se informišete, a ne da verujete meni ili bilo kome drugome na reč.

Vratimo se sadašnjosti, poseti Ursule fon der Lajen. Nije slučajnost da se tog dana, 15. oktobra, desilo puštanje devet aktivista i studenata. Ukinut je kućni pritvor za Mariju Vasić, Lada Jovovića i Lazara Dinića, koji su mesecima bili nepravedno zatočeni pod optužbom pripremanja nasilne promene ustavnog poretka. Iz kućnog pritvora su pušteni i studenti Luka Stevanović i Dimitrije Dimić, koji se takođe terete za pripremanje rušenja ustavnog poretka. Konačno, pušteni su i četvorica osumnjičenih za napad na Kobre, ali u kućni pritvor, koji se, sa još trojicom još uvek u pritvorenih, terete za teško ubistvo u pokušaju.

Puštanje vaših kolega nije akt pravde srpskog sudstva. To je politički ustupak, dimni signal poslat Briselu. I to je najvažnija strateška lekcija za vas: ovaj režim je izuzetno osetljiv na pritisak Evropske unije. NJegova najveća slabost je jaz između brutalne realnosti koju sprovodi kod kuće i lažne slike koju prodaje u inostranstvu.

Vaš najmoćniji alat je da taj jaz razotkrijete. Zato je direktna komunikacija sa institucijama EU, sa evropskim parlamentarcima i izvestiocima od ključne važnosti. Šaljite im izveštaje, pisma, dokaze, vaše predstavnike u Brisel. Objasnite im da se vi ne borite protiv Evrope, već za Evropu u Srbiji. Samo tako njihovi zvaničnici neće više dolaziti da bi progutali Nepomenikove laži o reformi REM-a i biračkih spiskova, već da bi mu postavili ultimatum – a to su pre svega slobodni i pošteni izbori.

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu (ime i prezime poznato redakciji)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.