Beta je prošle sedmice protestovala zbog netačnih navoda u tekstu „Kabinet doktora Koštunice“ autora Zorana Janica, koji je početkom maja ove godine dobio nagradu NUNS-a za istraživačko novinarstvo. U nagrađenom tekstu se Beta optužuje da je objavljivala saopštenja Zemunskog klana („bez pogovora“, kaže autor kao da se nalazio na licu mesta), i sugeriše da bi takav postupak navodno uglednog medija kakva je Beta „trebalo sudskim putem istražiti“.
Serija netačnih navoda i konstrukcija nastavljena je pismom istog autora objavljenim 23. maja u listu Danas, u kojem on nastavlja da se bavi manipulacijom, nakon što je Danas objavio Betin protest. Autor je optužbu koju je izneo u nagrađenom tekstu stavio u kontekst krivične prijave koju je advokat Srđa Popović pokrenuo, sugerišući da je Popović u prijavu stavio da su pripadnici Zemunskog klana „svojeručno nosili pisma“ u agenciju Beta.
Svi navodi iz tog teksta su netačni i proizvoljni, i to je lako dokazati; Beta nikada nije prenela nijedno saopštenje Zemunskog klana. Advokat Popović, pak, nije u krivičnoj prijavi spominjao ni Betu niti ijedan drugi medij. Kao dokaz svoje teze o zaveri u kojoj je, zajedno sa Zemunskim klanom, učestvovala Beta, autor u listu Danas potom citira Betinu vest objavljenu u Blicu i Politici od 11. januara 2003. U toj vesti supruga Ljubiše Buhe, Ljiljana Buha, iznosi optužbu protiv svog supruga (miniranje firme Difens). Iz Janićevog citata je, međutim, izostao izvor vesti, a to je tužilaštvo. Tako se stiče utisak da je Beta nešto šurovala sa Ljiljanom Buhom i objavila njenu izjavu i još na to dodala svoj komentar.
Ista konstrukcija – u cilju unapred zadate teze – izvedena je pozivanjem na pisanje Nacionala „na osnovu Betine vesti“, kao i Dnevnika, koji je objavio vest Betinog dopisnika iz Haga sa izjavom Vojislava Šešelja. Poruku (tada svedoka) Šešelja iz Haga (o zaslugama ubice Zorana Đinđića u Šešeljevom viđenju) Betin novinar je preneo kao izjavu iz sudnice, kao i svi drugi novinari koji su se možda tu našli tom prilikom. U tumačenju Janica, međutim, Betin izveštač iz Haga, time što izveštava iz sudnice o važnom događaju, „ne propušta priliku da verno i doslovno citira Šešeljevu izjavu“.
Nagrađeni novinar nije učinio ni najmanji napor da istraži izglede da plasira svoju tezu o umešanosti baš Bete u priču koju je uzeo da obrađuje u svom istraživačkom tekstu. Da je to uradio, utvrdio bi drugačije činjenice od onih koje su mu bile potrebne. Za tezu koju je odabrao da, između ostalog zastupa – uloga medija u pripremi javnog mnjenja za ubistvo premijera, tj. ono što se tek sada, zahvaljujući najviše advokatu Popoviću, pokreće i u njegovoj krivičnoj prijavi – našao je, iz samo njemu znanih motiva, agenciju Beta kao metu.
Ljiljana Buha jeste pokušala da u Beti plasira tekst koji uredništvo nije htelo da prenese procenivši da je problematičan. Da li su je ispred agencije čekali, ili tu samo doveli, ili ne, pripadnici Zemunskog klana, to niko u Beti nije mogao da zna, ali izgleda da zna Janić. Legija je Beti (kao i mnogim drugim medijima) prosledio čuveno pismo sa pretnjama na račun premijera Đinđića, a dežurni urednik kome je pismo dospelo u ruke bacio ga je bez oklevanja u koš. I u prvom i u drugom slučaju bilo je dosta medija u Beogradu koji su iste te tekstove objavili. Legija je neko vreme slavljen kao junak, njegove knjige su se prodavale po kioscima i kafanama, a pojedini mediji ga u pravoj kampanji predstavljali kao Supermena.
Zašto je baš Beta na meti Janića, a da se time uopšte nije bavila?
Janić je našao „tajnu vezu“ u činjenici da je u Beti bila (do leta 2000, uoči izbora) zaposlena Ljiljana Nedeljković, kasnije šefica Koštuničinog kabineta. Na osnovu predubeđenja da je to svakako morao biti izvor specijalne strategije, Janić je video zaveru, zloslutne namere i prljavštinu od koje, kako kaže, Beta sada pokušava da se „spere“.
Zato se unapred postavljena teza „Beta je ekspozitura Koštuničinog kabineta“… „Beta je bila agencija zadužena u martu 2003, za plasiranje Koštuničinog demantija da ima ikakve veze sa Legijom“… potkrepljuje konstrukcijama koje ostavljaju „jak“ utisak u javnosti, svakodnevno bombardovanoj raznim dramatičnim utiscima, ali ovaj treba da se upamti: njima se raskrinkava jedan tobože nezavisni medij.
Tokom devedesetih, Beta je za režimske medije bila lažljivi eksponent zapadnih sila od kojih dobija novac. Potom su je, posle 2000, neki iz tog miljea, sami promenivši stranu za koju su navijali, nazivali novopostalim režimskim medijem bliskim Đinđićevoj vladi. Tokom akcije Sablja, posle ubistva Đinđića, Beta je bila agencija Bebe Popovića. Kada je Koštunica postao premijer, neki se se, poput sada Janića, dosetili da je u Beti radila šefica njegovog kabineta, pa je usledila nova teorija zavere. To je samo deo zavereničkih projekcija koje se inače na svaku temu mogu čuti u ovdašnjoj čaršiji, adrese se ne biraju: pusti se glas, pa se brzo zaboravi, jer ide naredni.
Olako blaćenje bilo koga bilo kakvim rečnikom i proizvoljnim diskvalifikacijama ima ozbiljne razmere u ovdašnjoj javnosti. Istraživanju ili otkrivanju bilo čega ovakav tekst i ovakvo novinarstvo neće nimalo doprineti. Ono može da posluži samo promociji neodgovornog i površnog pisanja i srozavanju ugleda novinarske profesije. Autor koji je nagrađen za istraživačko novinarstvo, ne bi trebalo uopšte da se bavi tim zanatom.
Ljubica Marković, direktorka BetePratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
