Zoran Lutovac piše za Danas povodom Dana državnosti: U stalnoj borbi za slobodu i ustavnost

Njegoš je vođi Ustanka Crnom Đorđu, „prahu oca Srbije”, posvetio veličanstveni „Gorski vijenac”. On je zaveštanje da Karađorđeva iskra slobode nikad neće da utuli, da ne sme da zgasne, jer s njom bi nestalo i sećanje i nada i obećanje i put bi ostao neosvetljen. Vladičina izvijiskra posvećena je Karađorđevoj ustaničkoj baklji i svakom plamenu koji se izvija ka slobodi.

Ne može se dosegnuti uzlet velikog pesnika kojim slavi osvajanje slobode, ali se bar može istinski, sa skrušenim udivljenjem, podsetiti na taj zanos borbe u kojoj nije važno ko je jači i bolji, nego ko se srčanije bori, na tu strast za slobodom da je svejedno hoće li se za nju pasti kao vojvoda ili bezimeni junak, na jasnu svest da je ishod manje važan, da se borba računa.
Ne poraz, odustajanje sramoti. Taj drevni moral duboko je usađen u svako slobodoljubivo biće: neka nastane bolji svet, makar meni ne bilo mesta u njemu.

Sretenje nas svake godine iznova poziva da spoznamo tu slobodarsku iskru u svakom čoveku i njegovu prvu i pravu prirodu. Nema večitih junaka i večitih slabića. U svakom trenutku čovek sebe stvara. Ali jedino onda kada sam vrši svoj izbor, kada prihvati svoju slobodu, kada mu ona nije teška, čovek ostvaruje sebe i istinski biva. Ne živi tek, već stvarno postoji.

Na Sretenje 1835. godine knez Miloš je, što voljom naroda kroz Miletinu bunu, što uz pomoć svog sekretara, budućeg ustavopisca Dimitrija Davidovića, shvatio da, ma koliko od vlastodršca zavisila svekolika politička i građanska vlast, državu ne može da vodi trenutna i hirovita volja jednog čoveka, jer tako ništa u njoj nije stalno i nijedan zakon neprikosnoven.

Dimitrije Davidović je po ugledu na Monteskjea i tada pravno i politički najnaprednije zapadne države napisao Sretenjski ustav. Taj ustav je bio trn u oku suzerenu Turskoj i zaštitnici Rusiji, jer je nosio u sebi klicu slobode, ljudskih prava i demokratskog uređenja države i time dovodio u iskušenje i podanike njihovih i drugih zemalja koje su se opirale liberalnim i demokratskim promenama. Zato je i bio kratkog veka, ali velikog simboličnog značaja, jer je iskazivao narodnu volju da se garantuje sloboda i ograniči vlast vladara.

Kroz stvaranje Ustava Davidović je objašnjavao knezu da je čovek kao krhko biće podložan hiljadama strasti koje bi trebalo obuzdati. Podsećao ga je da ne zaboravi na tvorca, koji ima zakone vere. Da ne zaboravi na sebe – filozofi mu nude zakone morala, a da ne bi druge smetnuo sa uma, potrebni su mu politički i građanski zakoni.

Tako je nastao ustav, jedan od deset koliko ih je uopšte postojalo u tadašnjoj Evropi, formalno veoma liberalan i moderan – slažu se istoričari. Tim ustavom, u delu građanskih prava, dominirale su dve ideje iz francuske Deklaracije o pravima čoveka koje je još ranije Kant formulisao kao moralne smernice: „Delaj tako da maksima tvoje volje može postati merom opšteg zakonodavstva” i „Delaj tako da ti je drugi čovek uvek samo cilj, a nikada sredstvo”.

U vreme Prvog srpskog ustanka Srbija je bila iskra slobode i nade za sve podjarmljene narode u Evropi, inspiracija za pesnike i filozofe. Karađorđe i ustaničke vojvode imali su Dositeja za savetodavca. On je bio i vaspitač Karađorđevog sina i, što je mnogo važnije, bio je ministar prosvete (popečitelj prosveštenija) u prvoj ustaničkoj vladi. Srbija je bila okrenuta ka slobodi, obrazovanju i stvaranju države.

A gde je Srbija danas? Danas je država privatizovana i usmerena ka ograničavanju sloboda, a prema slavnoj prošlosti se odnosi kao prema propagandnom resursu. Nekada je bio prosvetitelj Dositej, danas bezimeni lojalisti, koji na prosvetu i nauku gledaju kao na rasadnik protivnika režima.

Ove 2026. godine, uoči 15. februara, Dana državnosti, većina građana Srbije ponovo mašta o slobodi i uređenoj demokratskoj državi i sprema se da ih ovoga puta postavi na čvrste temelje.

Sapere aude – imaj hrabrosti da se služiš vlastitim razumom, usudi se da budeš slobodan – provejava Srbijom ove zime. Kao što reče Dositej u „Pismu Haralampiju”: „Zašto je drugo Bog dao čoveku razum, rasuždenije i slobodnu volju, nego da može rasuditi, raspoznati i izabrati ono što je bolje?”

Auto je naučni savetnik Instituta društvenih nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.