Zvučni top u Beogradu: Četiri moguća scenarija incidenta

Već čitave tri sedmice smo preplavljeni različitim analizama. Sve se svode na prepucavanja o nebitnim detaljima. Imamo, nemamo. Imamo, ali ne znamo da koristimo. Imamo, ali to je samo megafon itd. Vredan pažnje pokušaj ozbiljnije analize učinio je nedeljnik Vreme u tekstu „Dementori i stampedo u Kralja Milana“. Dalja istraživanja treba da fokus sa tehničkih detalja prebaci na proklamovane interese i ciljeve, odnosno na suštinski smisao izvedene operacije. Jer, besciljna operacija je besmislena operacija.

Odavno se istražuje uticaj zvuka na živa bića, naročito na čoveka, i prave razne varijante oruđa/oružja na bazi uticaja zvučnih talasa na ljudski organizam. Svaki zvuk, koji se u prirodi širi u kružnim talasima oko izvora, izaziva reakciju ljudskog organizma: od prijatnih (muzika i sl.) do izrazito neprijatnih, iritirajućih i traumatičnih na čitav organizam, a naročito na organe sluha. Efekat se drastično povećava usmeravanjem zvuka.

Još je nacistička Nemačka koristila jurišne avione, po zlu čuvene štuke, koje su sejale paniku među Beograđanima u zoru 6. aprila 1941. posebnim zvučnim efektima više nego svojim razornim bombama. Ključno je pitanje, ko je 15. marta sličnim oružjem sejao paniku među mirnim protestantima?

Šta se zapravo desilo?

Moguća su nekoliko scenarija.

Prvi. Dobra koreografija učesnika protesta. Organizatori protesta insceniraju reakciju mase kao odgovor na neku izmišljenu upotrebu tajanstvenog zvučnog oružja u cilju kompromitovanja akcije nadležnih državnih organa (policija, vojska, tajne službe), podsticanje nepoverenja u njih i jačanje potencijala protesta. Možda i izazivanje osude međunarodnog faktora.

Operacija se izvodi tako što se, na dogovoreni signal (sredstvima komunikacije) ili prostim talasanjem mase naroda kao na nekim sportskim manifestacijama, ljudi lančano razmiču levo i desno sa sredine ulice, glumeći paniku. Dalje bi sledila informativna operacija laži o zvučnom udaru, povredama učesnika, neodgovornoj vlasti itd.

Koliko god da se ova varijanta teorijski ne može potpuno isključiti, neverovatna je zbog nepostojanja racionalnog cilja. Teško je poverovati da studenti žele da sami kompromituju celodnevni fascinantni nenasilni skup kojim je na miran i dostojanstven način pokazano snažno opredeljenje za promene. Uostalom, ako su je organizovali studenti, kako objasniti oduševljenje vlasti i ushićena slavlja u njihovim medijima (ako niste gadljivi, pogledajte na TV Informer).

Drugi: Strani faktor. U javnosti se od strane predstavnika vlasti, naročito od No. 1, već duže vremena „pumpa“ priča o „obojenoj revoluciji“ i okrivljuje strani faktor koji želi da uništi „uspešnu Srbiju“ i „najbrže rastuću ekonomiju“. Ovakve operacije nisu nepoznate, ali bi bilo teško pronaći motiv za rušenje protesta građana, s obzirom na to da bi strani akteri, po ovoj logici, pre podržali demonstracije nego ih razbijali.

Verovatnije je da strane službe sarađuju sa našim u razbijanju protesta i očuvanju postojećeg režima. Očigledno, saradnja postoji u isporuci specijalne opreme, obuci ljudstva i planiranju različitih operacija, pa ne treba isključiti mogućnost da su sarađivali i u ovoj akciji. Uostalom, to nam upravo govori glasnogovornik Vulin: „Veoma sam zahvalan ruskim specijalnim službama koje nas uvek podržavaju u našoj borbi protiv obojenih revolucija, pre svega informacijama“.

Treći: Operacija paramilitarnih snaga. Opremaju se i osposobljavaju paramilitarne grupe koje štite svoje jasne i konkretne interese u državi bez institucija. Nabavka specijalne opreme može ići kroz državne kanale, ali i/ili kroz ilegalne tokove, što se već viđalo u nekim drugim slučajevima. Moguće je da su određene strukture izvele ovu operaciju, uz ili bez direktnog znanja vrha vlasti. Samo se tako može razumeti da „vrhovni komandant“, ministri, razni Orlići i drugi mogu da gledaju direktno u kameru dok govore „nisam ja, majke mi“. Setimo se operacije Banjska.

Četvrti: Brižljivo planirana operacija predsednika i službi bezbednosti. Medijsko-psihološke pripreme za ovu operaciju bile su očigledne. Kao da je No. 1 sve vreme držao keca u rukavu i izvukao ga kad je sve već bilo gotovo: protiče mirno i dostojanstveno okupljanje. Ali predsednik mora da odsvira kraj, jer tako je najavio. Kako inače da poraz pretvori u pobedu? A to što je kraj mogao da znači nacionalnu katastrofu nije bitno. Bitna je vlast i moć. I da vlast zadrži kontrolu nad narativom, a da se eventualni naredni protesti obesmisle kroz pretnju upotrebom sličnih metoda.

Prema javno dostupnim informacijama može se sa velikom verovatnoćom pretpostaviti: na protestima 15. marta 2025. godine u 19.11 časova izvedena je posebna specijalna, ograničena operacija izazivanja panike u masi ljudi u okviru kompleksne operacije razbijanja masovnog skupa koja je mogla da ima nesagledive posledice. Operacija je pokrenuta sa najvišeg vrha od strane „vrhovnog komandanta“, a izvele su je specijalne obaveštajno bezbednosne snage uz moguću podršku para militarnih struktura i stranih agentura.

Pripreme za operaciju.

Još od „majanje u Niš“, kada je najavljeno veliko okupljanje u Beogradu pod nazivom „15. za 15“ kulminira kompleksna kontra operacija kompromitovanja čitavog pokreta. Angažovani su svi državni, paradržavni, partijski, kriminalni i nacionalni medijski resursi sa osnovnim ciljem da se diskredituje i obesmisli sama ideja protesta. U tome su jasno okrenuti svojoj interesnoj grupi, pa je sav vokabular usmeren ka njihovim tradicionalnim glasačima.

U okviru opšte operacije mogu se identifikovati konkretne posebne operacije: medijska – frontalni napad svim snagama, sa osnovnim ciljem satanizacije svega što nije sa njima; institucionalna – operacija obesmišljavanja i nipodaštavanja svih institucija, od Skupštine i Vlade („ostavka!“) do lokalnih zajednica, tužilaštva i sudstva; operacija pripreme kontra-snaga, odnosno stvaranja uslova za izazivanje nereda (Pionirski park, studenti koji žele da uče, seljaci i prosvetari koji žele da rade…); operacija blokade protesta – širenje straha, zaustavljanje autobusa, vozova, blokade na prilazima itd. Krovna je operacija laži koja se provodi u kontinuitetu.

U kontekstu događaja koji analiziramo, interesantno je osvrnuti se na izjave državnih zvaničnika i glasnogovornika uoči 15. marta.

Najavljivali su neviđeni haos i nasilje, zauzimanje institucija, rušenje Beograda. Već smo „pobedili obojenu revoluciju“, sada ostaje samo da se napiše najavljeni udžbenik. Korice već imamo. Računaju na to da neuki svet kome se obraćaju ne zna da obojene revolucije inspirišu i vode moćne države kako bi dovele na vlast poslušne režime koji bi im omogućili ostvarivanje njihovih vitalnih interesa. Koliko god No. 1 za domaće potrebe širio strah od obojene revolucije, istina je da Srbija nema spoljnog neprijatelja kojima treba obojena revolucija za ostvarivanje njihovih interesa. Za to u Srbiji već imaju izuzetno kooperativnu vlast.

Sa aspekta ovog članka interesantne su direktne pretnje demonstrantima. Predsednik ponavlja da „može da rasturi demonstrante za 15 minuta“, da „nema igre sa državom“, da će „reagovati brže nego ikada“ itd. Razni analitičari spinuju o „specijalnim sredstvima“, „novim metodama za kontrolu protesta“, „brzim i efikasnim reakcijama bez upotrebe klasične sile“.

Kako je izvedena operacija?

Na ugovoreni signal, neko je aktivirao uređaj. Hiljade ljudi neposredno svedoče. I milioni ljudi koji veruju svojim očima: masa ljudi se (u panici), munjevito sklanja sa sredine ulice Kralja Milana ka bočnim stranama, što se preliva velikom brzinom iz pravca Terazija ka Slaviji. Samo pojedinci ostaju na ulici. Udar brzo prolazi, jer se ljudi unezvereni i pomalo dezorijentisani, relativno brzo vraćaju na ulicu. Iste noći i narednog dana mnogi prisutni građani su prijavili neuobičajene zdravstvene tegobe.

Odluka za pokretanje specijalnu operaciju – zvučno razbijanje mase doneta je na najvišem nivou. Izabran je momenat kada se procenilo da se neće ostvariti medijske najave o planiranom izazivanju nasilja i kada tišina odavanja pošte daje idealan ambijent da se sa relativno malom snagom izazovu očekivani efekti. I mesto je dobro izabrano – kanalisan prostor dela ulice Kralja Milana. Na sreću, takav prostor je ograničio i paniku i moguć prenos efekta stampeda – ljudi su trčali ka zgradama, a ne ka drugim delovima okupljene mase.

Može se reći da se radilo o klasičnoj metodsko – pokaznoj vežbi (omiljeni oblik obučavanja bezbednosnih snaga) u realnim uslovima. Cilj je, demonstrirati šta sve država može u slamanju otpora građana. Taman toliko da odgovorni organizatori prekinu protest i spreče moguću tragediju. Poruku koju žele da pošalju je jasna: protesti su uzaludni, kontrolišem sve i mogu da slomim svakog. I učiniću to, po bilo koju cenu.

Sporedni cilj je, obuka bezbednosnih snaga za upotrebu opreme koja godinama skuplja prašinu po skladištima. Možda će im još trebati.

Dalje analize treba da obuhvate snimke fiksnih kamera na potezu od Palate Albanija do Pionirskog parka, informacije učesnika/svedoka, evidencije zdravstvenih ustanova, utvrđivanje ko je naređivao auto-prevoznicima da ne prevoze protestante, ko je vršio i gde su zapisi o kontra diverzantskim pregledima vozova, video zapisi prisutnih…, ali i psihološki profil predsednika.

Organizatori će se na kraju izvući kao nenadležni. Zato akcija istine treba da se usmeri na nadležne. Nadležni, recite i spasite dušu svoju. Do sada ste već razumeli da ovakvi potezi samo jačaju kapacitete protesta. A to znači da je rasplet sve bliži.

Autor je pukovnik, pilot, vanredni profesor operatike u ŠNO VA Vojske Srbije u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.