Foto: Privatna ahivaBezrečica, nova reč u srpskom jeziku, kojom se opisuje stanje prevelike radosti ili tuge.
Bilo je to 1. novembra, prošla je godina.
Put za Sloveniju, u automobilu mi, četvoročlana družina, nasmejana. Još jednom idemo negde da proslavimo Vuku rođendan, samo mi. Naša tradicija od njegovog 5. rođendana, nastavljena i sa Petrovim prvim. Dok su još mali, dok još hoće…
Gase se mreže, prešli smo granicu. Onaj naš trenutak, kada smo nedostupni za vesti, za nešto drugo, za bilo kakav spoljni svet.
„Tata, a gde ćemo da budemo sutra ceo dan?”, upita Petar. Vuk ga pogleda:„Meni je rođendan ovih dana, ja biram!”. Durenje, rasprava, pa opet osmesi. Ljubav. Nekako smo dovoljni sami sebi, napravili krug koji nas izoluje od svega. Tu smo sigurni, svoj na svome. I tako, verovatno, svaka porodica, za sebe. Prijatelji za sebe. Da nekako realnost ostavimo po strani. Mada sam ja, još od Ribnikara počeo da strepim, da su svi ti „naši” krugovi, zapravo od sapunice.
Sećam se samo da smo stigli i da sam unoseći stvari u drvenu kućicu jedva razumeo šta Jelena govori. Bila je bleda, a slike na telefonu su se smenjivale. Gomila betona, pod njom krici, nad njom vapaji roditelja, plač sestara, strepnja svakog ko ima dete. Slike užasa… Bezrečica!
Gledao sam prekjuče slike „naše dece”, studenata koji spavaju na pločnicima jednog grada, srpskog grada. Tanki dušeci, dečije posteljine, poneka kapa, par vreća za spavanje. Samo glavice vire ispod pokrivača, iz vreća. Noć. I nije prvi put da sam to video, samo je tada bio februar, a sada je novembar. Isti grad, ista zemlja.
Jeste li i vi, svi roditelji, to videli? Jeste li ušuškali svoju decu te noći? Jel im je hladno?
„Nek vas sete ove slike, na tu decu, na te đake
Što su mali, mali za vojnike, a veliki za junake.”.
Jeste li čuli ovu pesmu Olivera Dragojevića, dragi roditelji? Jeste li odrastali kao mali uz Boška Buhu? Nedostaje vam reč?
Bezrečica!
Kada sam jutros krenuo prema železničkoj stanici u Novom Sadu, držao sam Petra za ruku. Posle nekoliko stotina metara zagrlio sam Vuka. Jelena je sa Anom išla iza nas, a ona držala Veru za ruku. Pričao sam sa Igorom. Hodali smo Bulevarom, a reke ljudi su se slivale iz bočnih ulica. Jelena je sada zagrlila Vuka, a Ana spustila ruku na Veljkovo rame. Nosio sam Petra.
Naišli smo na moju kumu Jelenu, jako se prislonila uz mene. Pozdravih njenog brata, a mog kuma Nikolu. Krenuli smo dalje. Ćure i Igor su ćutke hodali pored nas. Igorova Ana je nešto tiho pričala mojoj Jeleni. Stali smo. Ispred nas se, kao nadgrobni spomenik belela zgrada na kraju Bulevara. Oko nas hiljade glava, stotine malih krugova povrenja, baš kao što je i ovaj moj. Zagledah se u te ljude, nekako sam ih prepoznao i znao, iako ih prvi put vidim. Kroz glavu mi prođe omiljena pesma moje Jelene, „Gospodska” Borisa Režaka:
„Ja tebe znam još odavno, iz prošlih života, kad bili smo druga imena i ljudi…”
Lepo videh veliki krug u kome smo svi mi!
Bezrečica!
Sat je kucao. Vuk me pogleda i kao da reče, vreme je tata. Izvadih iz džepa 16 sveća, podelismo ih međusobom i sa ljudima oko nas. „Sada je 11:52, počinje tišina.”.
Muk. Imao sam utisak da čujem plamen sveća.
Gledao sam u Petra, njegovu sam namenio Sari Firić, bili su vršnjaci. Držao je sveću, pomerao, okretao, kako to samo jedan sedmogodišnjak može. Kao da se „igra” sa Sarom. Ona je, inače, imala iiste kestenjaste oči kao moj Petar. Vuk je držao sveću za njenu stariju sestru Valentinu. Borio se svih 16 minuta da se ne ugasi. Ona je bila malo mladja od mog Vuka. Možda bi se nekad, negde i upoznali…
A onda je počela pesma „Cveta trešnja” i više nisam mogao da udahnem vazduh, vreme je stalo…„Sve je isto u mom kraju, samo mene više nema…”.
Još su samo sveće za Valentinu i Saru gorele i dalje na vetru, nisu htele da se ugase. Neka ih, deca su, igraju se…
Ne ljudi, ovo nije ni bezrečica!
Autor je profesor Slobodnog univerziteta Kragujevac
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
