Bezbednosno-informativna agencija (BIA) FOTO TANJUG/ ZORAN ZESTIC/ bsNe znam koliko je javnost u Srbiji gledala ili čula za nemački film iz 2006. godine koji se zove „The Lives of Others“, ali meni je bio novost.
Ja sam film gledao nedavno u Nemačkoj i bio zapanjen.
Čime, pitate se?
Film se dešava (zasnovan na više pravih ličnosti i događaja) u Istočnoj Nemačkoj 1984. godine i prati agente Štazija na „zadatku“.
Ono što je nama koji živimo u Srbiji (i pritom smo dobro obavešteni o stanju u društvu) šokantno, jeste koliko sličnosti ima između onoga što je Štazi radio i onoga što Državna bezbednost, tzv. BIA, sada nama svima čini.
I jedna i druga su „batina i štit“ partije (citat iz zakletve Štazija).
Obe koriste sve metode prisluškivanja, uhođenja, ucena, crnih lista – tj. podobnih i nepodobnih umetnika i intelektualaca.
Kada je ovaj film snimljen i prikazivan u bioskopima u Srbiji 2006. godine, siguran sam da nije ostavio takav utisak na građane Srbije kao što je ostavio na mene juče, iako je nesumnjivo odličan film.
Zašto?
Zato što smo 2006. godine, ipak, bili demokratsko društvo sa mnogo većim slobodama nego danas.
To je tada bio samo još jedan film o zloglasnom Štaziju i načinu na koji je kontrolisao širi društveni sloj u Istočnoj Nemačkoj.
Premotajmo dvadeset godina unapred – gde smo sada?
Gde nas je dovela stranka koja je već četrnaest godina na vlasti i ne dozvoljava da je iko drugi dobije – ni u teoriji? Vlast se i dalje drži isključivo otvorenom zloupotrebom sistema: policije, vojske i tajnih službi.
Doveli su naše društvo na slično mesto gde je bila i Istočna Nemačka tada – verovali ili ne.
Niko ne sme, a naročito ako radi u medijima, da preko telefona kaže šta zaista misli ili šta planira da uradi – jer „služba sluša“.
U kulturi i prosveti (a i zdravstvu) po svaku cenu se guraju partijski kadrovi režima (npr. Narodno pozorište), i prave se liste glumaca i reditelja koji nisu podobni.
Njima je danas nemoguće da rade u Srbiji.
Goran Marković, Kokan Mladenović, Božidar Đurović, itd. Listu slobodno nastavite sami.
To je u filmu bilo glavno oružje protiv intelektualne elite – crne liste.
„Neće više nikada raditi u Nemačkoj“ – citat.
Štazi može život da ti upropasti, ali i karijeru da ti uzdigne – ako si poslušan. Tvoj je izbor.
Ovaj film treba ponovo prikazivati kod nas.
Pozivam vaše čitaoce da ga potraže i pogledaju, iz više razloga.
Prvo – da bi sami videli sličnosti između dve službe, dva jednopartijska režima.
Da je DB – naziv „BIA“ je samo faktička kozmetička promena – i dalje politička policija jedne partije, kao što je bio Štazi u DDR-u.
Da je modus operandi isti, jer je cilj isti.
Treba da ga pogledamo da bismo naučili dve stvari.
Prva – da kada promena nastane (a to je samo pitanje vremena, kao što je bilo i tada, bez obzira na efikasnost Štazija), ne napravimo istu grešku kao 2000. godine posle 5. oktobra.
Tada DB nije bila raspuštena – i danas je maksimalno zloupotrebljena od strane jedne partije.
Štazi je rasformiran, svi su kolektivno otpušteni i otvoreni su svi dosijei.
Odgovarali su oni koji su trebali.
Tako mora biti i kod nas.
Razlika je u tome što je Štazi manje-više radio u okviru zakona i pravila države kakva je DDR bio, dok je jasno da se naša UDBA ne drži ni zakona ni Ustava – toliko da se više ni ne pretvaraju da poštuju makar minimum propisa i zakona.
Zato bi bilo dobro i za zaposlene u toj službi da pogledaju ovaj film i razmisle, jer je vrlo poučan – na više načina.
Neko počne da razmišlja – čak i u službi.
Pogledajte film.
Mislite o tome.
Igor Ranković, građanin
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
