Da li stvarno mislite da smo svi mi budale?

Možda nemam prava da Vam iz udobne i bezbrižne dijaspore bilo šta zameram. Ali ipak ću Vam se obratiti kao državljanka Srbije. Mislim da imam još prava na to. Dok ne postanem zvanično „njihova“.

Nisam bila u poseti domovini skoro tri godine.

Svaki put kad dođem na odmor, dočekaju me Vaši carinici, onda kada mi srce lupa od sreće, kada želim videti moje. Drže me nekad i po sat, kao da sam opljačkala banku. Preturaju po koferu, traže telefone, tablete, ili bilo kakvu pošteno stečenu imovinu da mi naplate.

Ali nikad ne nađu ništa. Onda, kad se vratim u moj rodni grad, vidim da ništa nije ostalo. Svi su pobegli, umrli od tog odvratnog raka, nestali, a ovi koji su ostali, pretvorili su se u utvare koji misle samo na račune. U meni se nakuplja tuga kad samo pomislim na taj prizor.

Možda sam i kukavica što sam otišla i što me strah doći i videti u šta ste pretvorili moju domovinu? Bog će mi suditi.

Bila sam još kao dete vrlo bistra. Shvatila sam onog momenta kada je Đinđić ubijen, da smo izgubili poslednju šansu da postanemo normalna država. A šta je to normalna država? Kad si mlad, želiš da radiš ono što voliš, da stvaraš svoj život, da ne moraš da živiš sa izmučenim roditeljima koji su preživeli gore no svi mi, da putuješ… Da budeš bezbrižan… A tu ste mladost, gospodine, lično Vi ugasili, zajedno sa Vašim saradnicima. Još 2008. kad ste nam govorili o demokratiji nisam Vam ništa verovala. Kako mogu verovati čoveku koji je do pre nekoliko godina, priželjkivao smrt Muslimanima i Hrvatima?

A sada kada sam miljama daleko, i dalje mi nije svejedno. Možda zato što imam savest? Još uvek se saosećam sa Tijaninim ocem, Aleksinom majkom, penzionerima koji umiru od gladi, deci koja se leče od SMS poruka, porodicom Olivera Ivanovića… Pa i ovde ne cveta cveće, siromaštva svuda ima. Samo nema te diktature – NIGDE.

Nekad noću ne mogu da zaspim i molim Boga da mom narodu da snage da preživi ovu torturu i izdaju. Vi očigledno spavate sasvim mirno. Nemate ni savest prema omladini koja beži dalje u beli svet, tražeći samo pravo na normalan život? Dosadila su nam prazna politička obećanja da će nam biti bolje „za dve tri godine“. Tu cenu smo skupo platili jer smo prestali da se nadamo i da čekamo neko bolje sutra. Radimo prljave poslove, školujemo se, trpimo i gradimo bolju budućnost. Borimo se sa prazninom u srcu i knedlom u grlu… Ne postoji ni u jednoj istorijskoj epohi da su se Srbi vraćali. Uvek su bežali.

A ceo svet se divi NAŠOJ talentovanoj omladini. Niko ne zna da žive od porodičnih penzija, baba i deda, pošto su im roditelji nezaposleni ili zaduženi u Švajcarima do guše. Kad bi to saznali, sigurna sam da ne bi mogli verovati.

Samo Vi i slični Vama to ne umete da cenite. Kudite. Palite kuće. Batinama pokušavate da neistomišljenike ugasite… Smanjujete penzije da biste kupili doktorate, plaćate starletama na Pinku da nam truju decu…. Ponižavate novinare, umetnike, glumce, poštene ljude koji rade i stvaraju. Ono što su naši đedovi godinama gradili, u krvi i znoju, uništili ste i rasprodali preko noći.

I pitam se: Da li stvarno mislite da smo svi mi budale? Vaša gluma je toliko loša i providna. Nije ravna ni onoj najmizernijoj produkciji u Holivudu. Čini mi se, protesti su Vas uplašili, bledi ste u faci.

Naš narod je pobeđivao mnogo jače neprijatelje.

Zapamtite: ni Rimsko carstvo nije trajalo doveka.

P. S. Ako kojim slučajem objavite moj tekst, izostavite mi i ime i prezime pošto još uvek roditelje kojima ne želim da naudim.