Imamo vladajuću kastu nedodirljivih

Komunistička partija SFRJ je uvek tvrdila da je „klasna borba“ rezultirala pobedom proletera i radničke klase (socijalno najugroženiji i najmanje obrazovani) posle 1945.

Ako su pobedili, a jesu, onda su pobedili do tada vladajuću aristokratiju, bogatu oligarhiju, kao i građanske stranke i srednju klasu kao stub društva Kraljevine Jugoslavije. Nova vladajuća klasa je tad uspostavljena kroz Savez komunista i vladala je sledećih 50 godina.

Šta imamo danas u Srbiji?

Imamo vladajuću kastu nedodirljivih ljudi sačinjenu od vladajuće stranke koja je de facto uvela jednostranački režim, podržanu novom klasom jako bogatih ljudi usko vezanih za tu stranku kroz poslove sa državom, tj. režimom. Oni tu stranku podržavaju novcem i uticajem koji su stekli, i bogatstvom kojim raspolažu, npr. kao što su mediji.

Ono što je apsolutna hipokrizija tog političko-tajkunskog bloka je da u odbrani statusa quo, kao i svog statusa nedodirljivih, oni koriste i maksimalno zloupotrebljavaju najbrojniji sloj stanovništva Srbije – a to je najniži sloj ljudi našeg društva, koji su najugroženiji socijalno i uz to najmanje obrazovani, što ih čini lakim za manipulisanje.

Ko se buni u ovoj klasnoj borbi? Najobrazovaniji i intelektualno najsposobniji. Studenti, profesori, nastavnici, umetnici, sektor prosvete i kulture u celini, deo zdravstva, privatni sektor, advokati, tj. građanstvo, de facto srednja klasa. Kada je SNS preuzeo vlast, prvo što su uradili su „zamrzli, tj. ukinuli zapošljavanje „za stalno“ u javnom sektoru.

Na taj način su ukinuli kakvu-takvu meritokratiju konkursa, a dali sebi za pravo da daju zaposlenja na određeno bez konkursa blanko, čime se najniži sloj drži u šaci, ucenjen. Zauzvrat, niži neobrazovani sloj populacije koji do tada nije imao nikakve šanse na konkursima (jer nije imao ni kvalifikacije ni znanje) je video šansu za sebe. Dobija pozicije o kojima je mogao samo da sanja, a da bukvalno preskoči jednu stepenicu. Iz najnižeg, skače u viši sloj. Kao komunisti posle 1945.

Ljudi koje niko ozbiljan pre 2012. ne bi uzeo u obzir, postaju oni koji odlučuju, a neretko se i bogate. Tako je moguće da jedan dan vodiš pečenjaru, a sledeći dan vodiš EPS. Ne trebaju ti kvalifikacije, samo partijska knjižica i odanost. Jedan dan da budeš podavac u autosalonu, a sledeći dan da vodiš jedinicu policije važnu za režim.

Za tebe zakoni ne važe, sva vrata ti se otvaraju jednim pozivom telefona. Imaš „značku“ i pare. Nedodirljiv si. Jedan dan da budeš kelner, a sledećeg dana zamenik načelnika važne jedinice MUP-a. Nemaš kvalifikacije? Nema veze, sredićemo to. Jedan telefon rešava stvari. Nemaš diplomu? Pa kupi je. Rešeno.

Primera je puno. Ovaj režim je de facto ukidanjem i nepoštovanjem važećih zakona i propisa, ukinuo profesionalizam, stručnost i kvalifikacije, i to boli srednju klasu najviše jer su najobrazovaniji. Kvalifikovani su. Na svaki način ta srednja klasa je stub društva. Ta klasa nas obrazuje, uči, leči, prosvećuje. Ona je kreativna i sposobna. Ona je motor javnog sektora i privrede. Kvalifikovana je za ono što čini društvo funkcionalnim. Ona razmišlja kritički.

Baš zato je i najugroženija kada se ukine meritokratija, i zato se buni.

Srednja klasa traži normalnost u svakom segmentu društva. Da institucije postoje i rade, da se poštuju zakoni i propisi. Da postoji stručnost i meritokratija. Forma da se poštuje. Univerzitet da se poštuje. Kultura da se poštuje. Da postoji demokratski proces. Da nam se ne vređa zdrav razum svakodnevno.

Problem je što režimu, tj. vladajućoj kasti najbogatijih, odgovara status quo, i koristi opet brutalno neobrazovane i socijalno ugrožene da ih brane. Oni bezočno manipulišu tim slojem ljudi koji zbog manjka obrazovanja ne vide koliko su zloupotrebljeni. Što kroz agresivne jurišnike ćacije, što ucenom i kupovinom glasova najsiromašnijih, kojih ima realno više nego srednje klase. Zato je ovo de facto klasna borba, između fronta jako bogatih i vrlo neobrazovanih i siromašnih sa jedne strane, i kakve-takve srednje klase sa druge strane. Što pre nazovemo stvari svojim imenom, pre će ljudi progledati i osvestiti da se neće stvari dovesti u red same od sebe.

Nije nadstrešnjica u Novom Sadu sama pala od sebe. Pala je kao simptom stanja u našem društvu, gde sve odluke donose ćaciji u sistemu. Ja bih to nazvao „osveta loših đaka“. Preuzeli su sistem i oteli ga. Sindrom otete države. Ćaciland. Srednja klasa u ovoj klasnoj borbi mora pobediti, samo se tako može vratiti normalnost u naše društvo.

Mislite o tome.

Autor je građanin i umetnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.