Kako je Toma postao tajkun

To je tako prolazilo, ali ovo što neće da napusti predsedničku rezidenciju kad mu je istekao mandat, što bi bio civilizacijski čin, posebno iritira nas starije poslovne privrednike koji smo gradili u svom radnom veku. Zato se pridružujem tekstu g. J. Tomovića, koji je u pravu što mu to smeta, jer kako bi on trebalo da se ponaša ako se zna da je sebe ugradio u stvaranje Kombinata „Takovo“. Slično, sticajem okolnosti sam došao na školovanje u Novi Sad i nakon fakulteta kao prvi prehrambeni tehnolog počeo da radim u tehnološki starom „Danubiusu“. Brzo smo kadrovski ojačali, i puni entuzijazma, krenuli u razvoj sagradivši na obali Dunava Kombinat za preradu pšenice i brašna, za ugled u tadašnjoj velikoj državi. Ovog maja je proslavljeno 100 godina postojanja proizvodnje i imena „Danubius“, na ponos zaposlenih.

No, vratimo se na našeg Tomu Nikolića, bivšeg predsednika države, jer sam i ja kada je izabran primao čestitke od prijatelja koji su znali da su moj deda, koji je prošao svu albansko-solunsku golgotu, i otac – učitelj, po Šumadiji i Pomoravlju, rođeni u Glediću, nadomak Tomine hacijende i crkve. Nadimak Šumadinac-predsednik je prijao narodu, jer je asocirao na porodičnog čoveka, domaćina. Mnogima se svidelo što je prepustio mesto predsednika stranke SNS svom učeniku Aleksandru Vučiću, dajući obećanje da će biti predsednik svih građana. Ubrzo se u praksi ostvarila sumnja da će ostati u senci novog predsednika stranke. Aleksandar Vučić je, naime, svake godine na izborima napredovao u hijerarhiji, da bi na zadnjim predsedničkim izborima bio izabran za predsednika države.

Odmah na početku predsedničkog mandata, Toma je lepo oko sebe u Predsedništvu okupio svoje stare drugare radikale, supruga je odmah pokazala ambiciju da ne želi da bude samo domaćica, već je koristeći položaj, prvo u Predsedništvu otvorila fond u dobrotvorne svrhe. Nisu se čestito ni smestili, a već su otišli na Olimpijadu da bi to ponovili nakon četiri godine u dalekom Brazilu. Lepo, bogato, oženili su sina, a Toma je prijatelja postavio za ministra sa idejom da se pravi kanal Dunav – Solun. Ubrzo je poslat za ambasadora u Kinu. Drugi sin je nakon velike akcije i tri dana izolacije odbornika izabran za gradonačelnika Kragujevca, a pod njim se grad vraća na devedesete godine. Dragičin fond je dostigao sumu od 10 miliona evra, spisak dobrotvora je tajna, jedino se zna da je pri kraju mandata stigla uplata od milion evra iz Emirata.

Sve to nije bilo dosta i umesto da lepo ode u penziju, zadovoljan što je ostvario svoje snove, on se prilikom primopredaje dužnosti dogovorio sa novim predsednikom A. Vučićem da se formira telo za saradnju sa Rusijom i Kinom. Da zlo bude veće, Toma je skupio oko sebe, ni manje ni više, oko trideset zaposlenih, sa punim komforom, za lep život na grbači ovog jadnog naroda. Ni na jednom velikom skupu oko poslova sa Kinom predsednik ga nije pozvao da sedi pored njega iako je naimenovan za glavnog koordinatora saradnje.

Potvrdila se Šešeljeva ocena svojih učenika da je Toma uvek voleo pare, a Aca vlast. Naš predsednik svaki dan priča o Đilasovom bogatstvu i drugim lopovima iz opozicije, narod mu tapše, a za to vreme Toma postao tajkun. Sve će to narod pozlatiti.

Autor je dugogodišnji direktor „Danubiusa“