Ostavke

To je pitanje koje ovih dana čujem oko sebe. Postavljalju ga sasvim obični ljudi, poput mene, ljudi koji svakim danom osećaju sve veću želju da im se glas čuje, da iskažu svoje nezadovoljstvo i potrebu da se suprotstave ovom nepodnošljivom režimu u kom živimo.

Da bi naši životići mogli da budu još ugroženiji nakon ovakve odluke, može da bude izvesno. Može, utoliko što Oni ne prezaju ni od čega, ne biraju sredstva, demonstriraju silu na svakom koraku i ne libe se.

Ali ni na minut ne smemo zaboraviti da naši životići mogu biti još ugroženiji pasivnim posmatranjem i okretanjem glave na drugu stranu. Jer se upravo to okretanje glave obija o istu.

I sad dosta priče o životićima!

Jer mi imamo svoje živote. I dužni smo da se borimo za njih! Da se ne postidimo, ne samo pred svojom zdravom, nego i  pred tuđom obolelom dečicom  koja se u borbi protiv opakih bolesti ne predaju. Čije majke u strahu da ih ne izgube, u sred epidemije gripa, s nadom, strepnjom i ljubavlju neizrecivom, lepe svoja lica na stakla bokseva u kojima se njihova hrabra deca bore iz dana u dan, gutaju suze i šalju im osmehe ohrabrenja. I neme poruke očima: „Izdrži, ne posustaj, možemo mi to! Volim te najviše na svetu!“ I koje u to: „Možemo mi to“ najiskrenije veruju. Jer ne dozvoljavaju sebi makar i pomisao da bi moglo biti drugačije!

I koje se mole, da im nekakav samozaljubljeni političar i njegova svita svojim besramnim, samoživim ponašanjem tu rečenicu, tu nadu, tu bezmernu ljubav i tu lavovsku borbu ne unište svojim prljavim cipelama, svojim kontaminiranim izdasima i svojim sebičnim činom.

Tako da pitanje s početka ovog teksta postaje retoričko.

Mi više nemamo vremena za takva pitanja.

Niti prava na njih.

Mi smo vlasnici svojih života i ne dajemo ostavke na njih!

Oni neka podnesu ostavke.