Slučajne sličnosti „Posebnog dana“

S vremena na vreme, setim se tog filma koji je na mene još pri prvom gledanju ostavio snažan utisak. Upečatljiva poruka ovog dela, ali i način na koji je ono estetski oblikovano, čine da nadilazi istorijsko vreme na koje se odnosi, rečju: promoviše autentične ljudske vrednosti i šalje univerzalne poruke. „Poseban dan“ – pravo remek-delo, izuzetan igrani film u koji je ukomponovan autentičan dokumentarni materijal. Glumački tandem je u ovom slučaju impresivan: graciozna Sofija Loren i maestralni Marčelo Mastrojani. NJih dvoje u ovom filmu izašli su iz svojih uobičajenih, stereotipnih likova – fatalne žene, odnosno neodoljivog zavodnika, i ušli u karaktere smerne, ali emotivno nezadovoljne domaćice Antoniete i tihog građanina Gabrielea, radio-izveštača koji je dobio otkaz i čeka deportaciju. Radnja filma smeštena je u razdoblje fašizma, 1938. godinu u Rimu, na dan službene posete Adolfa Hitlera Benitu Musoliniju.

Toga dana Rim je bio na nogama. Zavedeno je pravo opsadno stanje sa politički indukovanim uzbuđenjem, tempiranim za sam dolazak važnog gosta. Povodom državne posete Hitlera organizovana je raskošna parada u ime velikog političkog prijateljstva dva lidera i dve zemlje. Fašizam je u zamahu, što se vidi po broju okupljenih Rimljana (a verovatno i građana dovedenih iz drugih gradova Italije). Zastave, ulični razglas, plakati, razna znamenja sa veličanjem Firera i Dučea pokazatelj su da se fašizam dobro „primio“ u narodu, u kome se na svakog ko se ne izjašnjava kao fašista gleda sa gnušanjem i podozrenjem. Preglasna muzika koja se emituje iz ogromnih zvučnika meša se sa glasovima ljudi napaljenih fašističkom ideologijom. Neki su tu zbog prirode posla (policija, vojska, službenici u javnim institucijama), neki prisilno i pod pritiskom jake političke propagande putem radija (u to vreme glavnog medija), a mnogi su došli svojevoljno i ponosno.

Totalitarno i represivno društvo u filmu predstavljaju samo socijalno-politički okvir u kome se kreće sudbina glavnih ličnosti: već pomenute domaćice, majke šestoro dece i supruge mačo muškarca (pripadnika fašističke partije), s jedne, i njenog povučenog suseda antifašiste, s druge strane. Obe ličnosti su pravi antipodi svim učesnicima parade. Oni se izdvajaju po suptilnosti i karakternim osobinama koje sadrže empatiju, nežnost, ranjivost i, nadasve, humanost prema svemu drugome i različitome. U filmu je manje važna njihova fizička privlačnost koja budi strast i seksualne želje koliko njihova dirljiva osećanja koja se izdižu iznad represivnog poretka u kome je mnogo toga prisilno, opasno, zabranjeno i strogo kažnjivo. I onda kada se otkriva Gabrieleova homoseksualnost, Antonieta ne prekida vezu. Ona u njemu nalazi sve što joj nedostaje kod supruga, koji je arogantan i neveran. Antonieta i Gabriele su za vlast prestupnici, otpadnici od nacijom opijenog društva i isto takvog sveta. Kao tipični marginalci, oboje su diskriminisani i viktimizovani od strane režima: on, sa svojim „manama“ (antifašista i homoseksualac), a ona kao ljubavnica tako netipične osobe. Kraj se mogao slutiti: po njega dolazi tajna policija i odvodi ga u nepoznatom pravcu, a ona dočekuje muža-fašistu koji joj obznanjuje da želi još jedno dete.

Kritika ovoga filma posebno je istakla ravnotežu između psihološke introspekcije i analize socijalno-političkog konteksta. Čini se, međutim, da je kod publike „Poseban dan“ prošao dosta nezapaženo, da bi danas bio gotovo zaboravljen. Možda se to dogodilo jer je antifašizam sedamdesetih bio masovna pojava i podrazumevao se u svakom angažovanom umetničkom delu. Međutim, danas, kada fašizam u svetu ponovo pušta otrovne korene, on je mnogo potrebniji jer su sećanja na nacifašizam i strahote Drugog svetskog rata prilično izbledela. Priča iz ovoga filma umnogome je aktuelna ako se sagleda sudbina marginalaca u represivnom i autoritarnom društvu. U okolnostima diktature izdajnik je svako ko ide protiv „sistema“ – bilo da je reč o pojedincu ili nekoj manjinskoj grupi. U svakoj kulturi straha mnogo je sudbina sličnih protagonistima filma o kojem je bilo reči. Zato potresne poruke filma jesu uvek aktuelne i univerzalne, važeće za sva društva ogrezla u baruštini nedemokratskih i autokratskih sistema.

Totalitarizam je danas drugo ime (bolje reći eufemizam) za fašizam koji deluje pod fasadom demokratije. Svi totalitarni režimi, pa i ovi sadašnji, osećaju neodoljivu potrebu da svom društvenom i političkom totalitarizmu daju privid sveopšteg narodnog slavlja i zadovoljstva. Zato svaki totalitarizam sliči ovome koji je prikazan u filmu: jedna partija, jedan vođa, jedno mišljenje, jedna istina. Nema različitosti, odstupanja, neslaganja, javne debate, kritike. Karakteristika takvoga društva je totalitarni jezik koji ukida svaku posebnost, individualnost i originalnost. To je jezik opštosti, lažne i prinudne saglasnosti, jezik jednoumlja. Milan Kundera je ovakvo društvo nazvao carstvom totalitarnog kiča u kome su svi odgovori dati unapred i isključuju bilo kakvo pitanje. U totalitarnim i represivnim društvima svako malo dođe neki poseban dan u kome „posebnom“ vođi u goste navrati neki još veći i „posebniji“ vrhovnik. To je dan kad staje život – i saobraćaj, i trgovina, i škole, i dečiji vrtići, i rad u državnim ustanovama, u preduzećima i fabrikama. LJudi bauljaju ulicama nesvesni vremena i prostora u kojem se kreću. Lažno svečana atmosfera i grad okićen zastavama sadrže sve odlike fešte iz ovoga filma: gomila bezličnih pojedinaca poništava svaku individualnu osobenost i svi u nekakvoj iznuđenoj sabornosti postaju jedno, u najgorem smislu te reči. A onda sledi kraj, ali ne holivudski: posle svakog posebnog dana dolazi duga mračna noć ispunjena strahovima, poniženjima, bedom i krajnjom neizvesnošću.

P. S. Svaka sličnost sa ličnostima i događajima iz naše stvarnosti – slučajna je.

Autor je sociolog kulture i profesor Univerziteta u Nišu