U Srbiji postoji barem jedan Majdan

Odbili smo tada da zadržimo deo vojske i policije, dozvolimo prisustvo stranih trupa i ostanemo na granicama jer je cena bila preskupa, dati Kosovu najveću moguću autonomiju, razoružati sve paravojne formacije, obračunati se sa kriminalcima i zločincima i srušiti sve temelje na kojima je ležala Miloševićeva kula vlasti i moći. Danas bi neko ko bi to izboksovao bio novi Obilić, tada je svako ko se za to zalagao bio Branković.

Da nije završila pod bombama NATO, Srbija bi danas bila jedna od članica, ovako su na ruševinama Miloševićeve kule i od njenih cigala sazidana četiri stuba naše spoljne politike i ono što ih karakteriše je činjenica da niko nije potpisao njihovu upotrebnu dozvolu. Za vas koji bi da me optužite da opravdavam bombe imam razočaravajuću vest, to je bila agresija, to je bio zločin koji niti pravdam niti sam ga priželjkivao.

Priželjkivao ga je vaš heroj koji se nadao da će na ruševinama i izgubljenom Kosovu dobiti antizapadno raspoloženje i sigurnu vlast, za njega je Kosovo bilo balast i prihvatljiv gubitak. Na kraju je agresiju i ozakonio potpisom Kumanovskog sporazuma. Dakle, jedno je osuditi NATO, a sasvim drugo prati ruke graditeljima srpske nesreće i nesreće našeg okruženja.

Majdan mog detinjstva nije tema ni u mom gradu, ali se neki drugi, daleki Majdan poslednjih dana često pominje i najavljuje. Reč je o onom ukrajinskom o kome ne znamo ništa, a mislimo da znamo sve. Jedan narod je želeo da gradi svoju evropsku budućnost, jedna sila iz komšiluka je pokušala to da spreči, jedan čovek je izdao, a obe strane su značaj odluke merile spremnošću da za nju daju život, Ukrajinci svoj, Rusija svog naroda u Ukrajini.

Nakon Majdana žrtvovanje se proširilo i na Ruse u Rusiji, Beloruse, Čečene i pse rata iz celog sveta. Neko je šapnuo caru na uvo da krene na put od par dana, da će zastavu okačiti u Kijevu, a da se tenkovske gusenice neće videti od cveća. Par dana je postalo par godina, stotine hiljada mrtvih i ranjenih, a cveće je umesto gusenice krasilo znane i neznane grobove.

Caru su šaputali i lagali, pokazali svoju nesposobnost, tromost i sklonost korupciji, ali je sve njihove mane nadjačala sposobnost da lako sklanjaju sve koji bi caru stali na put ili se usudili da dignu glas protiv agresije na Ukrajinu. NJemu je to bilo prihvatljivo, vojske za žrtvovanje ima dovoljno, a on je ipak jedan. Dok svom caru šapuću našem upućuju glasne poruke putem svojih megafona sa našom nacionalnom frekvencijom. Najavljuju srpski Majdan na godišnjicu novosadske tragedije, naravno ne propuštaju da za isti okrive Zapad, a sebe učvrste u bratstvu.

NJihovi analitičari žive na televizijama, internet stranice nas bombarduju vestima, upregla se cela mašinerija da nas spasi revolucije, stradanja i nasilne promene vlasti. Sigurno je da među pobunjenim grđanima ima onih koji bi na ovo bili spremni, ali za to čovek ne mora biti agent obveštajne službe. Ono što iziskuje makar minimum znanja jeste namera plasmana ovakvih vesti i pumpanje pumpanja.

Cilj Rusije je uticaj u ovom delu Evrope, a jedino gde to mogu ostvariti je u Srbiji ili među Srbima, zato je primarni cilj udaljiti je od evropskog puta. Poznavaoci istorije bi rekli da nije prvi put da se Srbi žrtvuju za majku Rusiju, a da se to čedomorstvo proglašava vrhovnim činom patriotizma. Znaju istoričari, a i mi svedoci vremena, ko je naoružavao Hrvate, delio im ordenje, napustio Kosovo… Znamo i za gnev i nedavne uvrede zbog toga što nismo zatvorili namensku industriju, žrtvovali desetine hiljada radnih mesta i zaustavili izvoz oružja legalnim kupcima koji su u skladu sa poveljom UN to oružje slali državi nad kojom se vrši agresija.

Moram da priznam da im u ovim aktivnostima pomaže troma i nesnađena briselska administracija kao i glasna tišina proevropskih političkih stranaka, čak i studenata. Svi vagaju, političare i mere nekim izbornim kantarom svaku reč. Ništa to ne čudi, ali se plašim da nakon najave sledeća aktivnost ne bude i sprovođenje najavljenog što sa ovim nivoom tenzija nije problem. Na ulicama nisu bile zabranjene zastave Rusije, EU jesu, mnogi govori su zvučali kao da su sa ruskog prevođeni, a govorimo o Majdanu gde su ljudi davali život za evropsku budućnost.

Novembar je blizu gospodo studenti, političari, operativci službi, policajci, novinari i ostali građani. Hoće li biti u znaku sećanja na tragediju ili u znaku nove, daleko veće, od nas zavisi.

Naša demokratija je krhka, a svedoci smo da mnogo jače padaju na ispitu, čak i od kuršuma. Jedan pucanj, jedan oduzet život je poraz, ali je podela među ljudima koji to osuđuju ili brane katastrofa. Ne pozivam nikoga da odustane od borbe, od ideje, ideologije, čak i interesa bio on lični ili opšti. Taj poziv niti bi vredeo niti imao smisla. Pozivam samo na odbijanje uloge korisne budale, jer korist će napustiti naše granice brzo, a budale će ostati.

Autor je član Predsedništva SPO iz Smedereva

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.