Foto: FreeImages / Cierpki

… već i samostalnost mišljenja, nepovodljivost i nezavisnost intelektualnog napora – ali, ako zastanemo, vidimo da je u pitanju ideološki stav, na koji intelektualci, naravno, imaju pravo, samo što je onda napušten univerzalni prostor ljudskih vrednosti i stoji se u uskom domenu političkog odmeravanja snaga.

Tema obećana u naslovu teksta „Zauzimanje pozicije žrtve opravdanje za sledeći sukob“ (Danas, 18. jul 2018) privlači ne samo svojom istorijskom i filozofskom težinom, već i svetskom aktuelnošću, (žrtve sa Bliskog istoka, žrtve izraelsko-arapskih sukoba, stradanje Jevreja, Jermena, Kurda, muslimana, hrišćana…), kao i fotografijama dvojice poznatih nezavisnih intelektualaca, ali pada u puku osudu srpskog „zauzimanja pozicije žrtve“ zarad budućeg sukoba i svodi se na najavljivanje još jedne, za sada nepočinjene srpske krivice i osuđivanje unapred.

Sve kritikujući „obrnut sistem vrednosti“ za „njihove“ i „naše“, ovaj tekst – oslanjajući se na izjave Filipa Davida i Žarka Puhovskog – podseća na jedne žrtve rata na prostoru Jugoslavije govoreći sa poštovanjem o „komemoraciji i godišnjici genocida“ (Srebrenica), a o drugim žrtvama i podsećanju na njih kao o „obeležavanju zločina za koje je neko drugi odgovoran“ ( „Oluja“).

Ako populistički, vulgarni nacionalisti prave rasističku razliku među ljudima, zašto „Danas“ pravi razliku među žrtvama? Da bi, preko žrtava, ukazao na zle namere srpskih vlasti?

Govoriti o stanju u srpskom društvu kao o paradoksu u kome nacija živi istovremeno i kao pobednik i kao žrtva dobar je polaz za ozbiljnu analizu silnih protivurečnosti sa kojima se nosimo i stanja u kome se nalazimo između: istovremenog osećanja istorijske važnosti i totalne podređenosti; optužbi za hegemonizam i oslobodilačkog motiva; veličanstvenosti i osećanja manje vrednosti; ponosa osnivača, čuvara Jugoslavije i srama razbijača Jugoslavije; pojedinačne krivične odgovornosti i osećanja kolektivne krivice; samoporicanja i samouzdizanja; negiranja zločina počinjenih u naše ime i osećanja metafizičke krivice; uspeha pojedinaca i kraha zajednice… itd.

Ali, profesor Žarko Puhovski kaže: „Srpski nacionalizam, još od Dobrice Ćosića, a i ranije, interpretira sopstvenu naciju istovremeno kao žrtvu i kao pobednika. A to je težak paradoks. Ne može se biti i žrtva i pobednik u isto vreme.“

Nažalost, može, u tome živimo. A pobeda Srbije u Prvom svetskom ratu sa milion mrtvih, što je u žrtvama trećina ukupnog stanovništva?

Sve u borbi protiv klišea, bez ozbiljne analize, prezirom i nadmenošću, pada se u novi kliše. Zar suština svakog suočavanja nije u izlasku iz klišea, iz svakog klišea mišljenja?

Nikakve fraze, inaćenja, stare podele i definicije, predrasude, dosetke, ni nadmenosti, pa ni liberalnih mislilaca, neće nas dovesti do istinskog suočavanja sa onim što se desilo i što se dešava u jugoslovenskom prostoru, samo će nas do besvesti vrteti oko teme vlasti: obraćati se vlastima, analizirati vlasti, čekati poteze vlasti, reagovati na poteze vlasti, pratiti vlasti, želeti vlast, biti opsednut vlašću – i tako bacati mlade u inadžijski revolt više od svih prostakluka šovinističke propagande.

Bolje da priznamo da su pobednici elite – političke, intelektualne, kulturne, ekonomske, medijske. Jer, da nema kulture i da ćemo opet biti krivi za novi rat, jadikuju i saopštavaju nam elite sa promocija, sa naslovnih strana, sa festivala, sa premijera, sa primanja i dodeljivanja nagrada, sa univerzitetskih katedri – sve oni koji najviše učestvuju u društvu. Da li se iko od njih zapitao: Ako nema kulture i ako će biti rata, a ja sam ovde onoliko učestvovao i učestvujem, gde sam ja pogrešio?

Zar to nije suština suočavanja?

Autorka je dramaturškinja