Minimalna logika potrošačke korpe 1

Zdušno se zalažu za tržišnu ekonomiju, a ne prestaju da se poštapaju o državu.

Mada, sumnjam da je tekst nepoznatog autora (ime poznato redakciji) pisao poslodavac.

Učestvovanje u tržišnoj utakmici zahteva određenu, veću, manju ili bar prosečnu spretnost aktera utakmice da poštuju pravila igre i, ako je potrebno, u dobroj veri pregovaraju.

Pre svega, to se odnosi na poslodavce i predstavnike radnika – sindikate, dok je uloga države upravo regulatorna, tj. da utakmica bude fer i korektna.

To, ipak, u „našoj“ tržišnoj ekonomiji nije moguće postići.

„Naša“ tržišna ekonomija podrazumeva stalnu kuknjavu poslodavaca kako im je teško i kako su im neophodna rasterećenja, pomoć države u vidu oslobađanja fiskalnih i parafiskalnih nameta, isplate minimalnih umesto realnih zarada, povoljnih subvencija i kredita … i još po nešto „šta god to bilo“, što bi država mogla da pomogne.

I tako, umesto tržišne ekonomije, imamo interventne injekcije poslodavcima.

Nije prošlo povećanje minimalne cene rada a da poslodavci nisu dobili neki vid podrške koja anulira njihove gubitke – „zero sum game“ – kako zovu igru koju igraju svake godine.

Zahvaljujući povećanju neoporezivog iznosa zarade sa 15.300 dinara, koliko je iznosio u 2019. godini, na 16.300 dinara u 2020. godini, poslodavci će, procenjuje se, u 2020. godini ostvariti uštedu od preko 21 milion evra.

Radnički vapaj za pomoći poslodavcima zvuči nerazumno.

Siromaštvo u Srbiji, o kome govore sve svetske statistike, od Ujedinjenih nacija do našeg Republičkog zavoda za statistiku, ne podstiču na humanost one koji jure isključivo za profitom.

A, sve to što su poželeli poslodavci, žele i radnici.

Pomoć države, umanjene račune, niže poreze, odlaganja plaćanja dugova, povoljnije kredite, jeftiniju hranu, stanovanje … i „još po nešto“ šta god to bilo, što bi olakšalo dugogodišnje patnje svih onih koji se konstantno vrte oko minimalca i siromaštva, nešto što bi narod zadržalo u zemlji Srbiji, što bi zaštitilo porodična ognjišta – nad kojima kidišu svi mogući poverioci.

„Working poor“ je izraz koji Evropa koristi da označi radnike koji rade – ali su i pored toga siromašni.

Radnici, iako ceo svoj radni dan posvete poslu i zahtevima poslodavaca, često završavaju na ulici – jer ne mogu da plate račune i da kupe hranu iz one najsiromašnije minimalne potrošačke korpe.

Od poslodavaca, godinama, ni u „boljim“ vremenima, nismo čuli predlog za povećanjem zarade, a još teže se setiti da su ikad ponudili povećanje minimalne cene rada.

Čak i oni koji mogu da isplate realnu zaradu, to ne čine, već isplaćuju minimalnu.

Podaci o profitabilnosti poslovanja u poslednjih pet godina pokazuju rast profita naših poslodavaca od čak 285%, dok su zarade porasle za samo 22%.

Samo u prošloj 2019. godini, dobit preduzetnika je povećana za 260%, a zarada njihovih zaposlenih tek 8%.

Stvaranjem povoljnog poslovnog ambijenta za srpsku privredu, putem izmena zakona, uvođenja elektronskog poslovanja, objedinjene naplate poreza, subvencija, potpisivanjem preferencijalnih trgovinskih sporazuma, itd. Vlada je dugoročno otvorila put rastu profita, a time i zarada – u značajno većem procentu.

Osoba koja je napisala tekst, po svemu sudeći, ne razume ekonomsku logiku, pa ni onu po kojoj je država svakom punoletnom građaninu isplatila 100 evra.

Time je povećana privredna aktivnost, jer je taj novac usmeren u potrošnju. Isto to uradile su i druge, ekonomski jače države.

I onda nam neki tzv. poslodavac objasni (ne znam zašto je pomenuo poker), da se povećanjem mizernog minimalca ugrožava opstanak naših preduzeća.

Šta kažu pravi poslodavci?

Okupljeni u klubu Privrednik kažu: da, kriza je, ali minimalna zarada je neprihvatljivo mala i mora da iznosi bar 35.000 dinara.

Očekujem da čujem i partnere u Uniji poslodavaca.

A i deca danas razumeju da je minimalna zarada toliko daleko od minimalne potrošačke korpe, da svaki mesec mogu samo jednu konzervu sardine da podele sa svojim roditeljima, jednu kesicu bombona od 100 grama (prema minimalnoj potrošačkoj korpi) i jednu perecu, jer je po mišljenju poslodavaca i to luksuz.

Najbolje bi bilo da sir, kajmak, meso i druge hranjivije namirnice, gledaju samo kroz izlog.

U današnje vreme u Srbiji, ne bi bio toliki problem iskoreniti siromaštvo, koliko bi bio stati u kraj pohlepi onih koji ne mogu da shvate smisao minimalne zarade, poreza, doprinosa i najvažnije – humanosti.

Još jedna dilema, zašto je usvojena strategija za zaustavljanje ekonomskih migracija, i zašto smo gubili vreme na pisanje iste.

Pa upravo ovakvi, kvazi poslodavci, ubrzavaju ekonomsku emigraciju. I zbog ovakvih u Srbiji više neće biti radnika.

Autor je član sindikata

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.