Foto: Medija centar

U razgovoru s Nedićem, Nemci su naglasili da će, u slučaju njegovog odbijanja da prihvati ponuđenu dužnost, podeliti Srbiju između Mađarske, Bugarske i Nezavisne Države Hrvatske, to jest da će se Hrvatska i Bugarska graničiti na Velikoj Moravi! Potom je usledilo ono što je istorija… O kojoj možemo da se sporimo!

U svom osvrtu na intervju novinara Aleksandra Roknića sa mlađanim istoričarem Radosavom Tucovićem nisam pomenuo Dragoljuba Dražu Mihailovića. Kako je u tekstu „Budistički debatni klub na Ravnoj gori“ mnogo prostora posvećeno upravo Mihailoviću, moram za zaključim da je njegov autor skrenuo sa teme. A u tom poslu poslužio se rečnikom obogaćenim ispraznim kvalifikacijama, nedokazanim tvrdnjama…

Ja bih, ipak, da se držim onoga što sam napisao u prvom osvrtu. Pre toga, međutim, moram da naglasim da se novinar Roknić u svom tekstu koristio prljavim kvalifikacijama, s nipodaštavanjem pominjao moja naučna zvanja i funkciju koju obavljam: „Ajde, kad već gospodin doktor istorijskih nauka Mišina hoće polemiku, da mu to i omogućimo. Moram priznati da sam se silno zabavljao čitajući njegov odgovor koji kipti od opštih mesta i prvenstveno od neznanja, ignorancije, učitavanja sadržaja, izvrtanje i prećutkivanje istorijskih činjenica, što mu kao doktoru istorije ne priliči. I da, očekivao sam više, ali svako se prostire u skladu s mogućnostima, u ovom slučaju doktorskim.“

Posle ovih rečenica mogu samo da se zapitam: Šta je pisac hteo da kaže? Osim da pokaže svoj (boljševički) primitivizam, koji je svojstven prvenstveno žutoj štampi a ne ozbiljnim novinama u kojima je, čak, i urednik! Ili je tekst dokaz da se autoru, srpskim rečnikom kazano, misli mrse u glavi?

Preostaje mi samo da mu poređam određene nesporne istorijske činjenice:

Nemci se nisu držali odredbi međunarodnog ratnog prava u slučaju Kraljevine Jugoslavije jer su, pored ostalog, aprila 1941. godine rasparčali njenu teritoriju i tom prilikom stvorili druge suverenitete na okupiranom području (kao što je NDH). Ono što su imenovali kao Vojno-okupaciona teritorija Srbije nije imalo suverenitet. Ta razlika, primera radi, bila je vlastima posleratne Zapadne Nemačke osnova da odbiju saglasnost da Jasenovac bude uvršten u kategoriju koncentracionih logora već u kategoriju geta (Ghettohaftangesehen wird).

Prema izvesnim dokumentima, zbog svoje izražene srbofobije Adolf Hitler je Srbima priredio posebnu strategiju koju su sprovodili nekadašnji oficiri austrougarske vojske (koji su bili na visokim položajima u oficirskom kadru u Beogradu), na primer general Franc Beme, koji je ostao upamćen po odluci o broja Srba koje treba streljati kao odmazdu zbog ubijenog ili ranjenog Nemca, podsećajući vojnike Vermahta na 1914. godinu u Srbiji!

Nemci su kao okupatori u Srbiji imali sve pod svojom kontrolom a to znači i Specijalnu policiju. Oni su bili i nalogodavci formiranja logora (osim onog u Smederevskoj Palanci) i nad njima imali kontrolu, a to znači i izvršenje kazni nad zatočenicima.

Nemci (Gestapo) su s dozvolom visoke vlasti Nezavisne Države Hrvatske, na nekadašnjem prostoru poznatog kao Sajmište organizovali „Koncentracioni logor Zemun“ u sklopu svojih planova o rešavanju takozvanog jevrejskog pitanja. Pravljenje spiskova Jevreja započela je vlast Kraljevine Jugoslavije a ne vlada Milana Nedića.

Popisivanje Jevreja vršili su saradnici jevrejskog referata pri komandi Gestapoa već od 17. aprila 1941, i tom prilikom je upisano 9.145 Jevreja od oko 12.000 koliko je bilo procenjeno da ih ima. Ne znam koliko bi bilo od koristi da napomenem da su evidencioni kartoni bili štampani na nemačkom jeziku. U tom poslu sporednu ulogu imali su pripadnici kolaboracionističkih organa. Kasnije, posle deportovanja Jevreja na Sajmište, organi vlasti Opštine grada Beograda su bili zaduženi za nabavku hrane i lekova, o čemu postoji dovoljno dostupne arhivske građe (na primer, u Jevrejskom istorijskom muzeju), i tu se njihova uloga završavala. Uzgred, nema tragova da je ijedan pripadnik jevrejske zajednice stradao od srpske ruke.

Kada je u avgustu 1942. general Aleksandar Ler postavljen za Vermahtovog komandanta za Jugoistok, 29. avgusta referisao mu je načelnik vojne uprave u Srbiji, SS-general Harold Turner: „Srbija je jedina zemlja u kojoj je rešeno jevrejsko pitanje i cigansko pitanje.“

Danas možemo da se sporimo oko uloge generala Milana Nedića, da raspravljamo o gaženju zakletve koju je položio kralju Petru II Karađorđeviću, o okolnostima da je armija kojom je on komandovao u Aprilskom ratu prva podbacila, o uticaju kompletne elite na njegovo prihvatanje kolaboracije i sijaset drugih tema. Znam, međutim, da nećemo nikada postići saglasnosti jer istorijska nauka može samo da potvrđuje ili osporava određene tvrdnje…

P.S. Olivera Milosavljević je predavala Opštenarodnu odbranu, mada je završila studije istorije. Nisam čitao od stranice do stranice njen rad koji mi je preporučio novinar Roknić. Više mi je koristio rad Valtera Manošeka „Holokaust u Srbiji. Vojno okupaciona politika i uništavanje Jevreja 1941-1942“ (Beograd 2007), jer njen naslov mnogo toga govori!

Autor je direktor Muzeja žrtava genocida