Demokratija nije rijaliti

Kako god, imali smo ovih dana priliku da vidimo u raspravi u Narodnoj skupštini o izboru nove vlade, kako razmišlja, reaguje i govori politička elita Srbije. Kao što smo imali mogućnost da vidimo na galeriji kako izgleda spoj globalne i lokalne podrške koju uživa Vučićeva vladajuća stranka. Jer, sa galerije su Vučićevo izlaganje eskpozea posmatrali bivši rumunski premijer Ponta, i italijanski i nemački savetnik Fratini i Guzenbauer, barbar sa pripadnicima SNS „mašine“ za podršku, zadužene za jake aplauze.

Prema utisku skupštinskih izveštača, reč je o klasičnim posetiocima SNS skupova – zaposlenim u javnim službama koji im zbog toga duguju lojalnost, a među njima i pripadnici stranačkog bot-tima.
Aktivnosti podrške odvijale su se tako na dva plana – odobravanjem u sali, i postovima na društvenim mrežama, pre svega Tviteru. Gotovo istovetno se odvijala i opoziciona aktivnost osporavanja, pri čemu su na Tviteru prednjačili, očekivano – „radulovićevci“.

U mejnstrimu događaja, za govornicom, čulo se mnogo živopisnih detalja – ko je plagirao govor iz vremena vlade Mirka Marjanovića, da li gej ministarka treba da poseti Jagodinu, ko treba da nosi pelene, u koju gimnaziju je išao Vučićev sin, kome je Đorđe Vukadinović poslao poljubac…
Ispod tih rijaliti detalja, dva zaključka koji bi se mogli izvući jesu da, uprkos jačoj opoziciji nego u prethodnom sazivu, parlament i dalje beleži deficit demokratije. Jer, demokratija nije rijaliti i skretanje sa teme. Uprkos tome što su premijeru puna usta uvažavanja parlamenta i poslanika, generalno njegovi istupi svedoče o daljoj kumulaciji lične vlasti.

On se ne povinuje demokratskim procedurama, nego ih, je li dopušta, pošto je odlučio da bude demokratska ličnost. Pri čemu, očito je, Vučić ima borbeniju i brojniju opoziciju nego u prošlom sazivu. Međutim, on tome parira disciplinovanijom i podmlađenom poslaničkim ekipom SNS, kao i prikrivenom podrškom. Jer, ne treba imati dilemu, Šešelj je pacifikovan, i njegove doskočice i peckanja usmerene na premijera, spadaju u šaljive savezničke odnose. Moglo bi se kladiti da, ako ustreba, Vučićevu vladu neće podržavati samo 164 poslanika sa naprednjačke, Dačićeve i manjinskih lista, nego i 20 radikala. A ukoliko opozicioni poslanici zaista nameravaju da ograniče Vučićevu ličnu vlast i da svojim nastupom stvore platformu za zajedničkog predsedničkog kandidata, moraće mnogo ozbiljnije da se potrude.