„Mrdićevi zakoni“: Kad pravosudni sistem menja neko za koga javnost do pre par meseci nije ni znala

Taj set obuhvata predlog Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, izmene Zakona o Visokom savetu tužilaštva, izmene i dopune Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehnološkog kriminala, izmene i dopune Zakona o javnom tužilaštvu, kao i o sudijama.

Sednica je počela Mrdićevim obrazlaganjem svojih predloga, a pored formalnih detalja ključna poenta je bila da je usvajanje ovih zakona prvi korak ka “vraćanju otetog pravosuđa državi i narodu Srbije kako njime više ne bi upravljali otuđeni centri moći pod kontrolom stranih centara moći”.

Prvi poslanici opozije koji su se obratili nakon Mrdića bili su poslanici Mi – glas iz naroda i Mi snaga naroda Branko Pavlović i Branko Lukić. Kao advokati oni su Mrdićeve zakone kritikovali najpre iz perspektive nedostatka javne rasprave i izostanka traženja mišljenja od ljudi u pravosudnoj praksi, a zatim i zbog omogućavanja većeg uticaja vlasti na pravosuđe.

Na sličnoj liniji zakone su kritikovali i ostali predstavnici opozicije, ali je upečatljivo što se prema kritikama Pavlovića i Lukića i Mrdićevom odgovoru njima moglo videti kako će izgledati ostatak rasprave o tim zakonima.

Mrdiću je valjda bilo neprijatno, branio se uglavnom isticanjem da svi koji ga napadaju ne pričaju uopšte o zakonu već o njemu, a na temeljnim kritikama bi se zahvalio, ali i našao problem sa onim ko ih je izneo, ukoliko mu ne odgovara.

Ono što mu je bilo “najinteresantnije” je činjenica da je Lukić njegovo rešenje nazvao ad hok rešenjem koje ne može da reši probleme u pravosuđu, te da je tog jutra u svom saopštenju to navela i članica Visokog saveta sudstva Snježana Bjelogrlić.

Zaista čudno što troje ljudi koji imaju iskustvo u sudskoj praksi misle slično i upućuju ovakvu kritiku narodnom poslaniku koji, barem prema javno dostupnoj biografiji, takvog iskustva nema.

Kako je rekao Mrdić, prema takvim kritičarima je izgleda bolje da narodni poslanici ne rade ništa, što i nije loš predlog, s obzirom da nije mali broj SNS poslanika kojima ni ime ne znamo.

Da li je i gde završio prve dve godine fakulteta, što je takođe bila tema u Skupštini, na kraju nije ni bitno. Činjenica da je on kao poslanik za koga do pre par meseci javnost nije ni znala predložio set zakona koji će, ako je verovati struci zaista napraviti velike promene u pravosudnom sistemu, je nekako mnogo neprijatnija.

Ipak, Mrdić valjda zna ko je narod i šta njemu treba, pa nije bilo ni potrebno da ga pita i proveri što sa građanima, što sa zasposlenima u pravosuđu koji bi, prema njemu, trebalo da služe narodu.