Foto: Z. S. M. Alarmantni naslovi posle eskalacije nasilja (čuj, kod nas „eskalacija nasilja?!”) da je Srbija „na ivici građanskog rata” ne da su pomalo deplasirani već su dobrano odocneli. Jer mi smo u njemu, zahvaljujući svesrdnim naporima ove vlasti, ne mesecima već godinama samo sada više nema onih „što im još nisu javili”.
Podele su bukvalno očigledne i najneobaveštenijima jer moraš baš da budeš slep kod očiju da ne vidiš u svakom gradu dve grupe ljudi razdvojene policijskim kordonima. Od slučaja do slučaja, naravno i po potrebi „ekslacije nasilja” korodoni ih nekad i razdvoje a ponekad baš i ne ne. To nije „ivica” već – sredina. Sam centar konkretno
I, ne prestaje, niti će. Putujuća menažerija batinaša vlasti radi bez predaha. Ne mogu da ih dovoljno navašaju, sem kada je neko omanje mesto u pitanju. I, naravno Novi Sad koji je njihova najbolnija tačka u kome su na sve spremni sem da priznaju da su krivi za tragediju i smrt 16 ljudi.
Građani ne odustaju ni za stopu. Ne povlače se pred kohortama maskiranih nabildovanih kapuljaša naoružanih do zuba koji „deluju i delaju” pod okriljem zaštite onih istih kordona čak i po cenu kad stradaju i njihovi ljudi, policajci koje neko od „branitelja” SNS prostorija stolicom raspali ili palicom razvali. Uključila se i vojska (za sada samo pištoljima) braneći ko zna koga i ko zna zbog čega ali slučajno u „stranačkim prostorijama” ili tu negde. Ono, kao „štićeno lice je samo pošlo tetki da odnese lek”.
Žrtve, povređene i nastradale broje obe strane. Samo rezultati nisu isti. Sa ove, gde ih maskirane i zaštićene (već postoji i narodna izreka da „patriotizan nisu kilaža i tetovaža”) Vučićeva vlast, stranka, pokret… angažuje su su osuđivani kriminalci za najteža krivična dela, odista „majstori” svog posla koji u ovoj i ovakvoj Srbiji žive (i, biju) svoje pravo „zlatno doba”. Čak se više ni ne kriju a lokalni čelnici vlasti skromno bogougodno „ne bi želeli da komentarišu otkuda ta lica baš tu” u odbrani svetinja stranačkih prostrija SNS-a. Zbog aktuelne situacije ovi zločinci svom osnovnom zanimanju mogu komontno da dodaju i epitet „ratni”.
Sa druge u borbi „padaju” (u svakom smislu): studenti, profesori, bakice, opozcioni narodni poslanici, obični građani… To se „ne računa”. Za utehu im ostaje samo to da ovi što ih batinaju i prangijaju imaju više godina robije nego oni škole.
Rat iznurivanjem se ne smiruje. Ne staje ni policija, ma koliko ih „ćaciji” kantali (ili polivali) pred tim istim „loakalima” vlasti u svakom gradu. Dolaze ali ne odlaze, smenju se u korodima, pripada im muka, padaju u nesvest… no, nema odmora dok traje odbrana lojalističke ekipice.
I opskurni „Ćacilend” se dodatno utvrđuje betonsko-blokovskim barijerama i uskoroće po fortifikacionim performansama prevazići i obližnji Kelemegdan. Samo što je on Vučiću važiniji od nega, tu, skoro kao Expo sam.
Pirotehnike, municije (nije valjda sve baš otišlo za Ukrajinu) i vatrene moći ne nedostaje. Sa strane vlasti, „ljudstva” ipak da. Ni iz jednog centra organizovani i koordinirani (naoružani i abolirani) „ćaci batinaši” ne mogu da postignu da „pokriju” i „zakrpe” (prebiju domicilno stanovništvo) iz drona (vidi snimke) je jasno koliko su članovi SNS-a malobrojniji, smoreniji i da im nije baš „na strašnom mestu postojati”. Radije bi bili negde drugde. E, al ne mogu rat ne bira a njihova uloga za njegovo izbijanje nije baš zanemarljiva. Stigao A. V. na naplatu za sva ona: kontramitingovanja, sendvičarenja, dnevničarenja i botovanja.
U ratu smo odavno (e, ko se danas seća zvučnog topa), samo što je Vučić u njemu još odavnije i jedino je njemu lično „brat”. Svi ostali su žrtve. Jer, za ovih 13 godina svoje vladavine nema te ideje koju Alekandar Vučić nije izgurao i sproveo u odbrani svoje vlasti i po svaku cenu pa i građanskih sukoba. Srbija se, zaista, više umirit ne može a realno Aleksandar Vučić još manje.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
