Boli nas bacanje znanja u bunar

Kad neko radi u prosveti više od 30 godina, kao ja, on je doživotno inficiran dozom obmane i samoobmane. Mada sa pamćenjem sve češće igram žmurke, dosta toga je čvrsto zakačeno za male sive ćelije. Neki problemi ostaju isti bez obzira na promenu naziva predmeta (srpskohrvatski jezik, srpski jezik, srpski jezik i književnost).

Da će se materijalni položaj prosvetnih radnika promeniti, više ni vrapci ne veruju. Plata „nikad nije bila veća nego danas“, a sa tom crkavicom, zvanom polovina plate, jedva se vezuje od 6. do 21. i od 21. do 6. u mesecu.

Ugled prosvetnih radnika urušava se malko brže nego što se urušava društvo i raspadaju vrednosti. Uloge su se obrnule. Učenici samoživo smatraju da nastavnik treba da trpi sve njihove hirove, zvane prava, dok odgovornosti nema, a za peglanje posledica će se pobrinuti mame i tate koji nekritički i bezrezervno štite svoje ljubimce.

Boli me bacanje znanja u bunar, jer je sve manje učenika bistrih očiju i otvorenog uma.

Nepovoljan odnos časova obrade novog gradiva i svih ostalih (utvrđivanja, vežbanja, pismenih i domaćih zadataka…) kao i neusklađenost gradiva srpskog i stranih jezika ostaju i posle ove nove najnovije reforme.

U školama će se povodom Savindana održati priredbe u čije spremanje će nastavnici/profesori srpskog jezika uložiti mnogo rada, truda i sve tanjih živaca, a malo njih će im iskreno reći – hvala.

A ponekad je jedna reč dovoljna za dalje samoobmanjivanje.

Divna Dimitrijević, profesorka istorije: Moderan način života kojim smo prinuđeni da živimo donosi sa sobom opšti pad kulture, morala, obrazovanja. Nekadašnje večne vrednosti ustupaju mesto polovičnim rešenjima,blic-krig znanjima, koja zapravo nisu znanja. Sve se to dešava pod patronatom države koja, pokušavajući da se približi tzv. evropskim vrednostima, prihvata najnegativnije izdanke tih društava.

I dok konzervativne zemlje odbijaju i ne dozvoljavaju urušavanje nacionalnih obeležja, nacionalne svesti i identiteta, dotle mi svesrdno zapostavljamo sve nacionalno. Ja, kao istoričarka, imam mogućnost da negujem i da se trudim da se svest o nacionalnom neguje, da se piše ćirilicom, da se zna šta je i zašto verski praznik, slava…. Država bi morala da napravi ozbiljan nacionalni plan i program u cilju zaštite nacionalnog ponosa, imena i časti. U tom planu ne sme da bude demokratije. Zna se kako država brani svoje nacionalno dostojanstvo.

Što se đaka tiče, divno je reći da kod njih postoji interesovanje za nacionalnu istoriju. Lepota ovog posla je da postoji mogućnost da mnogo nejasnog razjasniš. Da utičeš na to da razmisle o onome što su čuli, da formiraju stav, mišljenje. Moj cilj je da postanu misleći ljudi, da razviju kritičko mišljenje, da imaju stav baziran na činjenicama, da brane svoje mišljenje i da to umeju da urade.

Nevolja je što roditelji đaka negoduju oko takvog pristupa smatrajući ih nazadnim i primitivnim. Nevolja je i u tome što ne shvataju da nacija propada i da zahvaljujući lošem zakonu, nas, koji smo na prvoj liniji fronta, besmislenim ograničenjima nipodaštavaju i proveravaju. Ogromna ovlašćenja roditeljima, mogućnost da posećuju časove i sede u učionicama zajedno sa đacima, dovoljno govore o stavu države prema nama. Pretnje inspekcijama, anonimne prijave, verbalna maltretiranja, ponižavanja, slika su našeg boravka na poslu. Ipak…

Za nastavnika nema lepšeg osećanja nego kad uspeš da tužne oči pretvoriš u vesele, kada usne razvučeš u osmeh. Tada ti ni hvala nije potrebno. Znaš da si uspeo. Znaš da si na pravom putu, a onda ideš dalje. Svako od nas, ko radi ovaj posao, zna koliko je težak, ali i zna da plemenit put kojim idemo je dobar put. Radimo ovaj posao zato što ga volimo! Osećaju naši đaci da smo tu za njih kada god im zatrebamo. Tu smo da ih učimo, vodimo ka pravom putu, mazimo kada treba i grdimo kada treba. Naša nagrada je uspeh i osmeh naših đaka.

Marina Milovančević, profesorka biologije: Radosti je sve manje, a problema sve više. Počeću od problema, jer je to jedini način da završim misao sa radošću. Najveći problem je okrnjeno ili, čak, uništeno dostojanstvo onog ko ovde prosvećuje druge. Za to nisu kriva deca, jer ona ne mogu biti kriva. Krivo je društvo, odrasli… oni pored nas, zlonamerni. Oni koji samo kritikuju, traže grešku, uopštavaju, tvrdeći da ništa ne radimo i da ništa nije dovoljno dobro. Oni koji u javnosti prave pogrešnu sliku o nama. Oni koji stalno ponavljaju fraze da održimo tri časa, pa idemo kući, a pritom imamo mesec dana zimskog i dva meseca letnjeg raspusta.

Osim dostojanstva, oduzet nam je i autoritet koji treba da imamo. Mi treba da oobrazujemo naciju, treba da budemo jedan od stubova društva. Kako bez dostojanstva, poštovanja i autoriteta? Iz ovog problema rađa se gomila drugih manjih. Kako se izboriti sa subjektivnim i sujetnim roditeljima koji ne shvataju da mi nismo protivnici, već jedan tim koji zajedno radi na tome da deca postanu ljudi, dobri ljudi.

Rad u prosveti odavno nije samo održan čas. Tu je i gomila drugih administrativnih poslova, papira, izveštaja, zapisnika, tabela… koji oduzimaju mnogo energije i vremena, umesto da se energija usmeri na kreativnost i sam nastavni čas. A opet… nad glavom nam stalno vise pretnje i kritike kako se ne trudimo dovoqno, kako nismo inovativni dovoljno, kako časovi i gradivo nisu dovoljno zanimljivi. Treba se sa tim izboriti i sačuvati entuzijazam i snagu.

Kada nastavnik ulazi u učionicu, svi njegovi lični, zdravstveni i drugi problemi, lična nezadovoqstva i frustracije lošim materijalnim položajem i položajem u društvu, ostaju s druge strane vrata. Na svaki čas ulazi iznova spreman, nasmejan i koncentrisan na te male glave koje gledaju u njega. Ako mene pitate odakle sad ta snaga i volja, posle svega navedenog, verujem da je to nada i vera u decu. Svest o tome da ste vi, kao nastavnik zaslužni i važni i za formiranje njihove svesti, sistema vrednosti, obrazovanja i interesovanja. Onda vas obraduju wihove podignute ruke, pitanja koja vam postave, odgovori koje vam daju. Nekada vas, kad porastu, sretnu na ulici, pozdrave nasmejani i kažu: „Da znate, zbog Vas sam upisao Biologiju.“ To se, eto, meni dogodilo… onda krenete lagano svojim putem, a u glavi vam sija misao: „Ipak nije sve uzalud.“

Jelena Dinić, profesorka srpskog jezika: Jutro je. Ozarena lica mojih đaka čekaju me, željna novih znanja. Strpljivo im otkrivam nove sadržaje, radujem se svakom njihovom postavqenom pitanju. Podignute ruke jasan su signal da me čuju i pamte ono o čemu razgovaramo. To mi je motiv da nastavim dalje. Da pružam, da nesebično dajem, da podučavam, prosvećujem. Pa mi, nastavnici, jesmo ti koji formiramo te mlade ljude i utičemo na to u kakve će ljude izrasti.

Nešto posle podneva jedan sivi oblačić nadvio se nebom. Treba napisati izveštaj o ovome i onome, izveštaj o izveštaju, službenu belešku… E, da, sve to treba da bude zavedeno u arhivi. Ma, to je samo oblačić, proći će, i ja marljivo pišem i pišem… poštujući date rokove. Uspela sam! Sivi oblak je nestao.

Veče se lagano primiče. Iznenada se začuje snažna grmqavina. Roditeq je nezadovoqan! Zašto učim decu šta je nepravi objekat kada se on ne seća da se to radilo u wegovo vreme! I ne razume čemu to služi!

Zašto ih „mučim“ sa narodnim epskim pesmama kada su one pune turcizama i nejasne su.

Zašto sam razgovarala sa učenikom koji se neprimereno ponašao prema nastavnici i još mu izrekla ukor! Kako sam mogla, kada je wegovo dete fino i kulturno i nikada ne bi tako razgovarao sa nastavnikom. To uostalom nije bilo tako, meni „on“ kaže da je…, a ja svom detetu verujem, on nikada ne laže! Dete je sada zbuweno i tužno i razočarano jer je pretrpelo nepravdu. I to od odraslih!

I tako redom. Grmljavina se ne stišava.

Novo jutro, novi početak. Zatvaram vrata učionice, zaboravqam jučerašwu oluju, nastavqam sa decom svoju misiju, sa istim žarom kao i prethodnog jutra.

I mada znam da će se sivi oblaci ponovo nadviti nad mnom i mojim kolegama, nastavqam kao da će svakog trenutka sinuti sunce.

Zaboravljam česte optužbe mnogih da „koliko radimo, previše smo plaćeni“. Ne obazirem se. Moj zadatak je da obrazujem mlade ljude, da im pomognu da rastu i usmerim ih na pravi put.

Tatjana Đorđević, profesorka engleskog jezika: Jedan uspešan čovek davno je rekao: „In a completely rational society the best of us would be teachers and the rest of us would have to settle for something else.“ – Lee Iacocca ( „U potpuno racionalnom društvu najbolji od nas bili bi nastavnici, a ostali bi morali da se zadovolje nečim drugim.“ – Lee Iacocca)

Ali, nažalost, ne misle svi tako. Mnogo je onih koji sa visine gledaju na nastavnike i generalno potcenjuju prosvetne radnike, govoreći glasno da ne bi radili u školi da su nešto vredeli.

Zaboravljaju da su ih ti isti nastavnici naučili onom što danas znaju, jer niko se naučen nije rodio. Svako je to što jeste zahvaljujući radu i trudu koji je nastavnik uložio u njih i zato se oni danas bave nekim „cenjenijim“, odnosno plaćenijim, poslom.

Iako mnogi misle da je njihov posao mnogo značajniji i pruža veći doprinos društvu, ništa ne bi trebalo da bude važnije od prosvećivanja mladih ljudi.

Jelena Janjić, nastavnica likovne kulture: Nastavnički posao mnogo volim. Često me obeshrabri površan pristup prvo roditelja, a zatim đaka. Mnogo je divne dece, lepo vaspitane, skromne, vredne i željne znanja.

I kada analiziram svoja osećawa i utiske, to je jedino što me tera da idem dalje i izdržim sve. Radim kreativan posao i trudim se da to probudim i u deci koja su sve mawe maštovita. Naiđu i oni momenti kada se pitam zašto još uvek radim. Užasava me ničim zaslužena samouverenost i bezobrazluk roditelja i dece.

Imam mnogo dobar i veseo kolektiv. Da ih nemam takve oko sebe svakodnevno, bila bih nesrećna. Ovako – sve izdržim.