Prema istraživanju beogradske Socijalno-humanitarne organizacije Snaga prijateljstva – Amity, koje je u saradnji sa Užičkim centrom za ljudska prava i demokratiju nedavno predstavljeno u Užicu, petina starih ljudi u Srbiji živi u zoni dubokog siromaštva. Uprkos činjenici da su preduzeti koraci u cilju unapređenja vaninstitucionalne socijalne zaštite starijih lica u Srbiji, u praksi ona nije dovoljno razvijena.
Prema istraživanju beogradske Socijalno-humanitarne organizacije Snaga prijateljstva – Amity, koje je u saradnji sa Užičkim centrom za ljudska prava i demokratiju nedavno predstavljeno u Užicu, petina starih ljudi u Srbiji živi u zoni dubokog siromaštva. Uprkos činjenici da su preduzeti koraci u cilju unapređenja vaninstitucionalne socijalne zaštite starijih lica u Srbiji, u praksi ona nije dovoljno razvijena.
Ovaj vid zaštite postoji u 58 od 165 opština u Srbiji, samo 0,28 odsto starijih od 60 godina koristi pomoć u kući, a u klubove ili dnevne centre uključeno je jedan odsto ovih lica.
Uz starost ide i bolest
– Četvoro od petoro starih su hronični bolesnici, a čak 28 odsto ispitanih reklo je da nema novca za lekove i da ih ne koristi. O starima najčešće brinu porodica, komšije, ali znatno manje organizacije civilnog društva, udruženja penzionera ili organizacije Crvenog krsta. Svega tri odsto starih oslanja se na centre za socijalni rad i socijalne ustanove, a samo dva odsto smatra da se u slučaju potrebe može osloniti na lokalne samouprave, ilustrovala je mr Nadežda Satarić veoma loše socijalno stanje najstarijih građana Srbije.
Ova organizacija, u saradnji sa agencijom Stratedžik marketing i dr Mirjanom Rašović iz Instituta društvenih nauka i pod pokroviteljstvom Programa za razvoj UN (UNDP), realizovala je u drugoj polovini prošle godine, veliko nacionalno istraživanje o potrebama starih ljudi u Srbiji sa uslugama vaninstitucionalne socijalne zaštite.
Prema rečima mr Nadežde Satarić, predstavnice organizacije Amity, ovim istraživanjem utvrđeno je razilaženje između društvenih politika i njihove primene u praksi, odnosno jaz između normativnog i stvarnog u ovoj oblasti.
– Prava iz oblasti socijalne zaštite u Srbiji koristi svega devet odsto starih. Strategija za suzbijanje siromaštva je stare prepoznala kao najugroženiju ciljnu grupu, a 15 odsto je, po toj strategiji, u zoni dubokog siromaštva. Ovim istraživanjem ne da se to potvrdilo, nego je uočljivo da se siromaštvo produbilo. Rezultati ukazuju da 12,8 odsto starih koje smo ispitali nema primanja, a 20,8 odsto njih ima prihode ispod 6.500 dinara, odnosno ispod granice siromaštva. To znači da je petina starijih osoba u Srbiji u zoni dubokog siromaštva i zbog toga svi imamo moralnu i zakonsku obavezu da tim ljudima, posebno onima koji nemaju nikoga, život učinimo dostojanstvenijim, a ne da umiru u svojim stanovima ili domaćinstvima i da ih neko otkrije posle deset ili petnaest dana – rekla je Satarićka.
Ona je dodala da je istraživanje obuhvatilo starije od sedamdeset godina, kojih u Srbiji ima oko 850.000, ali i ustanove i organizacije koje pružaju neke vidove vaninstitucionalne socijalne zaštite starima.
– Svakom trećem starom licu potreban je neki oblik pomoći u kući, a svega 4.000 starih ljudi koristi te usluge, koje organizuju lokalne samouprave posredstvom gerontoloških centara, domova za stare ili organizacija Crvenog krsta, istakla je mr Nadežda Satarić, navodeći da se ove usluge ne nude starima na selu, iako oni imaju veće potrebe od starih lica u gradu.
– Mnogo je više starih u ruralnim sredinama, jer oko 53 odsto starih živi na selu. Svako četvrto domaćinstvo na selu je staračko, sa jednim članom domaćinstva, a svaka treća osoba sa bračnim partnerom. Njima je potrebno da se pomogne u pripremi ogreva, nabavci namirnica i lekova, prilikom odlaska kod lekara ili pomoć u spremanju domaćinstva, a neretko potrebna im je i novčana pomoć. Stari u gradu imaju i druge potrebe, poput kulturnih dešavanja i sadržaja – objasnila je Nadežda Satarić, a potom podsetila da je država, prema zakonu, u obavezi da za ovu populaciju obezbedi servise pomoći u kući, dnevne centre ili klubove, posebno za siromašne i samohrane stare osobe.
Međutim, kako ona objašnjava, ta ovlašćenja i obaveze država je prenela na lokalne samouprave, ali ne i novac, pa opštine, u zavisnosti od mogućnosti, za te namene koriste sredstva iz svojih budžeta.
– Neke opštine izdvajaju jedan dinar godišnje po glavi stanovnika, a neke i 116 dinara. Mi želimo da ukažemo na potrebu da država za ovu namenu finansijski mora da pomogne siromašne opštine, one koje nisu siromašne da dotira, a one koje imaju novca da natera da ispune svoje obaveze – kaže mr Nadežda Satarić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
