Obeležavanje važnih događaja i ličnosti uglavnom prate javni konkursi, rad žirija, nagradni fondovi, izbor i regulacija mesta gde će spomenik biti postavljen.
Sve to je uobičajeno i društveno prihvatljivo. Međutim, dešava se da pomenute radnje izazivaju žustre polemike, pa i sumnje da li je sve urađeno kako treba. Setimo se samo podizanja spomenika Neznanom junaku na Avali, čemu je prethodilo rušenje starog grada Žrnova ili podizanje spomenika Zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu na mestu gde je bio spomenik podignut Karađorđu, a koga su Austrijanci srušili 1915. godine. Situacija u tom pogledu nije se ni u našem vremenu mnogo izmenila. Svedoci smo rasprava i sporenja oko podizanja mnogih. Na primer, Stefanu Nemanji i Zoranu Đinđiću.
S druge strane postoje situacije koje su i te kako važne, a odvijaju se bez neke pompe i uveličavanja. Jedna takva je obnavljanje Pepićeve vodenice na Taorskim vrelima i postavljanje pred njom spomenika vodeničaru. Događaj po mnogo čemu značajan, posebno po osobini srpskog naroda da ne čekajući neku pomoć sa strane, samoinicijativno, u okviru svojih mogućnosti, obnavlja crkve i manastire, škole, puteve i mostove, pa i vodenice! Kad je reč o vodenicama, nema baš mnogo primera o njihovoj obnovi. Ono što je urađeno ohrabrujuće je. Da spomenem obnovu Turske vodenice u Zaječaru, rekonstrukciju moravke kod Kruševca trudom LJube Todorovića, obnovu vodenice kneza Miloša u manastiru Nikolje sredstvima Radmile Milentijević iz NJujorka i njene sestre igumanije Evproksije, koja se upokojila u martu ove godine. Pohvalu zaslužuje i obnova Kumove i Sretenovića vodenice u Markovoj crkvi, vodenica u Brzeću podno Kopaonika, Mlađina vodenica u Maloj reci kod Krupnja…
Nažalost, mnoge su vodenice propale, a među njima i one koje je svakako trebalo zaštititi. Pre svega, Petlovu vodenicu resavskog vojvode Stevana Sinđelića kod Svilajnca, vodenicu Ilije Birčanina u Suvodanju podno Maljena, vodenicu porodice Jagodić u Zarožju u koju je Milovan Glišić smestio radnju svoje čuvene priče Posle 90 godina, popularno nazvanu vodenica Save Savanovića.
Nadam se da je obnova Pepića vodenice na Taorskim vrelima primer koji će slediti i drugi domaćini. Taorska vrela prvi put sam posetio 1998. godine. Slika koju sam tada uradio nalazi se na naslovnoj strani monografije Vodenica Božja i đavolja koju smo priredili Mihailo Vujanić i ja.
Posebno ističem važnost podizanja spomenika vodeničaru vajara Milutina Rankovića. Nema boljeg mesta od Taorskih vrela da se postavi ovakvo delo. Uz to, sama ideja o izradi spomenika vodeničaru prevazilazi prigodni trenutak i poprima prvorazredno kulturno i društveno značenje. Jer, nešto slično ne postoji. Doduše, mnogi pesnici su ovekovečili neke vodeničare ili su im posvetili svoje pesme. Na primer, Branko V. Radičević peva o vodeničaru Lazaru Gavriloviću, Dobrica Erić posvećuje pesmu vodeničaru Žolu, a Aleksandar Sekulić vodeničaru Jagošu Đuroviću. Dragan Todorović peva o vodeničaru Jevremu, a LJubiša Bačić posvećuje pesmu vodeničaru Mijajlović Tiki. Nadam se da će naš ugledni pesnik Milosav Tešić pesmom ovekovečiti lik svog dede, vodeničara Dragoljuba iz Lešanskog kod Bajine Bašte.
Navedeni primeri ni izbliza nisu dovoljni da se od zaborava otrgnu mnogi vodeničari i vodeničarke. Ja sam nekako uspeo da portretiram nešto više od stotinu vodeničara, ali ni to nije dovoljno da im se odužimo na pravi način.
Vodeničar Milutina Rankovića pokazuje neke osobine koje mu obezbeđuju trajanje, a to je ono što priliči i mestu gde je postavljen, ali i povodu. Ta važna komponenta umetničkog dela (trajanje) oslanja se na tradiciju. Možda je to najbolje objasnio veliki vajar Ogist Roden iznoseći svoje misli o umetnosti. On ističe da u tradiciji treba uočiti ono što je večito plodno, a to su, pre svega, ljubav prema prirodi i iskrenost. Naročito je potencirao iskrenost, jer je smatrao da se ona obraća duši. Upravo tu osobinu možemo osetiti u delu Milutina Rankovića. Roden još poručuje: budite duboko, surovo istiniti.
Za Milutina Rankovića važan je ambijent u kome je umetnički sazrevao. Šezdesetih godina prošlog veka pojavila se čitava plejada narodnih vajara (Bogosav Živković, Dragiša Stanisavljević, Ilija Filipović…), koji su ispoljili upravo ono o čemu je govorio Roden: ljubav prema prirodi i iskrenost. Bio sam svedok kada su iz kolubarskog mulja izvlačili ugljenisana debla stoletnih hrastova i pretvarali ih u dela do tada neviđena. Ovom poduhvatu išla je naruku i činjenica da je naš narod, što god da je radio: kuću, ogradu, preslicu ili muzički instrument unosio estetsku dimenziju. Sve to dalo je Milutinu Rankoviću dodatnu energiju da njegova dela odolevaju izazovima vremena.
Obnova Pepićeve vodenice na Taorskim vrelima i postavljanje skulpture Vodeničar pred nju praznik je za oči i dušu. Pa i više od toga, nagoveštaj da crne zmije (koje su videli Tarabići kako piju vodu Taorskih vrela) i motorne testere koje nekontrolisano seku sedru Taorskih vrela neće do kraja da unište nesvakidašnju lepotu stvaranu milionima godina.
(Tekst izgovoren povodom postavljanja spomenika vodeničaru ispred obnovljene Pepićeve vodenice na Taorskim vrelima 12. maja 2018. godine)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
