Foto: Jelena Diković

Potom su toj državnoj inistituciji predale zahteve koji se tiču radnih prava žena, dvostruke opterećenosti, reproduktivnih prava žena i nasilja prema ženama.

– Najmanje 251 žena ubijena je u Srbiji u proteklih osam godina od strane partnera ili člana porodice. Svaka treća obraćala se nadležnim institucijama za pomoć. Prethodne godine samo nekoliko dana od početka sprovođenja novog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici dve žene i jedno dete ubijeni su naočigled institucija. Bez majke je ostalo 308 osoba, od toga skoro polovina su maloletna deca. Od početka 2018. ubijeno je devet žena. Gde je država koja je obećala da će stati na put muškom nasilju prema ženama, izjavila je Vedrana Lacmanović iz Autonomnog ženskog centra.

Kako je ukazala, licemerna politika o suprostavljanju nasilju vidljiva je kroz postavljanje nasilnika na političke funkcije i favorizovanje nasilnika u medijima.

– Pravo na zaštitu od nasilja ne može se istovremeno garantovati i negirati. Politika o sprečavanju i zaštiti od nasilja mora da bude nedvosmislena i dosledna. Sistem mora da se menja, ili će ga žene menjati, naglasila je Lacmanović, a potom pričitala zahteve ovih organizacija, među kojima je i da državne institucije veruju ženi koja prijavljuje nasilje.

Maja Krek je podsetila da sociološka istraživanja rađena u Srbiji, pokazuju da žene obavljaju najveći deo kućnog rada, te da su u oko 80-90 odsto slučajeva odgovorne za kuvanje, pranje, čišćenje, peglanje i negu male dece.

– Kritičan trenutak u kome dolazi do ovako dramatično nejednake podele kućnih poslova je trenutak prelaska u roditeljstvo. Mere štednje, koje se već godinama sprovode u Srbiji, dodatno otežavaju položaj žena. S jedne strane, direktno, jer se mere štednje sprovode upravo u onim sektorima u kojima žene čine većinu radne snage. S druge strane, pogođene su smanjivanjem usluga tog istog javnog sektora koji se odnosi na brigu, pa se samim tim teret vraća na žene, naglasila je Krek. Kako je navela, nejednak položaj žena na tržištu rada dovodi i do njihovog posebno ugroženog položaja u starijem dobu, pa petina žena nije obuhvaćena penzionim sistemom, „što doprinosi tome da su žene preko 65 godina u značajno većoj meri pogođene siromaštvom“.

Milica Lupšor istakla je da na tržištu rada u Srbiji žene predstavljaju radnu snagu koja je u izrazito nesigurnom položaju, prinuđenu da radi poslove koje karakterišu prekarni uslovi rada, često bez socijalnog osiguranja i neretko su izložene seksističkim praksama na svojim radnim mestima.

– Uopšte uzev, žene rade za nižu nadnicu i istraživanja pokazuju da se rodni jaz u platama za iste poslove u poslednje dve decenije neprestano povećava. U zavisnosti od obrazovanja, rodni jaz u zaradama je tokom 2017. bio u rasponu od 26 do 37 odsto, naglasila je Lupšor i dodala da iako je razlika u procentu nezaposlenosti žena i muškaraca relativno mala, „važno je istaći činjenicu da su žene za 15-16 odsto manje zastupljene u aktivnoj radnoj snazi“.

Neki od zahteva radnica Ministarstvu za rad iz ove oblasti su da žene rade i da za taj rad budu plaćene dovoljno za dostojanstven život, da radno vreme bude osam sati dnevno, 40 sati nedeljno, da prekovremeni rad bude plaćen i unapred najavljen, kao i da plate žena i muškaraca na istim poslovima budu jednake.

Hristina Cvetinčanin je navela da su najnoviji napadi na reproduktivna prava žena došli od same države.

– Pre nekoliko nedelja, Ministarstvo kulture i informisanja, a po ovlašćenju Saveta za populacionu politiku Vlade Republike Srbije, objavilo je rezultate konkursa za izradu slogana koji će biti korišćeni u kampanji za promociju mera populacione politike sa ciljem podsticanja rađanja u Srbiji. Iz izjava najviših državnih funkcionera, koje su i prethodile, ali i usledile posle ove sramotne kampanje, možemo zaključiti da se strah za brojno stanje nacije fokusira na belu heteroseksualnu pravoslavnu ženu srpske nacionalnosti, isključujući sve one žene koje se ne uklapaju u taj ideal, istakla je Cvetinčanin.

Prema njenim rečima, državu nije briga za „nas, naše živote i naše zdravlje, od čega živimo, kako živimo“.

– Jedino što državu zanima je da rađamo i da se množimo zarad reprodukcije jeftine, robovske radne snage. Kada nas svedu na inkubatore i ženke za rasplod, mi gubimo sve za šta su se naše pretkinje borile, često u toj borbi ostavljajući svoje živote. A to upravo i država čini kada je jedino što nam poručuje “dosta reči, nek zakmeči”, naglasila je Cvetinčanin, zahtevajući, između ostalog, svima dostupnu i besplatnu kontracepciju, dostupne i besplatne ginekološke preglede, kao i besplatan, dostupan i bezbedan abortus.

Konferencija za medije ispred Ministarstva za rad organizovana je povodom Osmomartovskog protestnog marša žena, koji će biti održan danas na Trgu republike s početkom u 17 časova. I konferenciju i protest organizovale su Mreža Žene protiv nasilja, Rekonstrukcija Ženski fond, Labris – organizacija za lezbejska ljudska prava, Astra, Romska ženska mreža, Mreža Žena u crnom Srbije, Mreža žena Rasinskog okruga, Levi samit Srbije, Konsultacije za lezbejke i Plenum žena za štrajk.

Žene stradaju i trpe sve vrste nasilja

Mina Damnjanović iz Žena u crnom podsetila je da je na „Drugoj međunarodnoj konferenciji žena socijalistkinja“ u Kopenhagenu 1909, na predlog Klare Cetkin odlučeno da se svake godine organizuje „Međunarodni dan žena“, zahtevajući pravo glasa, kraći radni dan i bolju platu, te da se proslava 8. marta 1914. pretvorila se u demonstracije povodom hapšenja Roze Luksemburg, koja je (pro)govorila protiv naoružanja i imperijalističkih ratova.

„Danas svedočimo globalnim ratovima, u kojima žene stradaju i trpe sve vrste nasilja. Srbija je tranzitna zemlja, i kroz nju prođu milioni ljudi. Po evropskim konvencijama, Srbija je dužna je da zaštiti i omogući uslove za život ratnim izbeglicama. Kada govorimo o položaju žena koje su u izbeglištvu, mi govorimo o egzistenciji koja se poništava kroz negiranje svih oblika nasilja – seksualnog, fizičkog, ekonomskog i pshihološkog, a koje ove žene trpe na svom putu. Posledice državne politike proizvode osećaj apsolutne nebezbednosti kod žena. Naša seksualna, reproduktivna i radna prava konstantno su ugrožena. Iz ovih razloga mi smo se ove godine, pridružile inicijativi žena širom sveta, od Argentine do Poljske, od Irske do Meksika, koje se pod parolom “Štrajk žena” okupljaju kako bi se suprotstavile decenijama ekonomske nejednakosti, kriminalizacije i policijskog tlačenja, rasnog i seksualnog nasilja, i beskrajnog globalnog rata i terorizma“, istakla je Damnjanović.