Udruženi pokret slobodnih stanara: Sve vlasti privremene, građani stalni

Na tom sastanku su se Dragan Perić, Đokica Jovanović i Saša Kostić, dogovorili da organizuju sastanak 25 predsednika skupština stanara, na kome će uputiti zajedničku peticiju vlastima i Toplani. Ukratko, tako je nastao Udruženi pokret slobodnih stanara i vlasnika privatnih zgrada.

Za godinu dana Pokret je uspeo da pređe put od neformalnog udruženja do relevantne inicijative građana koja je organizovala niz protesta ukazujući na nepravilnosit u radu gradskih vlasti ali isto tako pružala podršku i ohrabrivala druge.

Sa Đokicom Jovanovićem iz ovog Pokreta razgovarali smo o putu koju građani prelaze u ostvarivanju svojih prava, koliko im društvene mreže mogu pomoći ili odmoći u tome, da li građani i sami greše na tom putu i o tome ko danas ima političku legitimaciju: vlast ili građani.

Šta je vaše dosadašnje iskustvo pokazalo da li su građani ravnopravni partneri vlasti ili gerilci u borbi za svoja prava?

– Naravno, građani nisu ravnopravni partneri vlasti. Radi se, naizgled, o paradoksalnoj situaciji. Vlast je monopolizovala sebi pravo da legitimiše građane (vršeći tako autolegitimaciju), a građani, to jest veliki deo stanovništva, to prihvata kao usud o kome se ne misli, već se prihvata kao neupitna vrednost. I tako se onaj ko je jedini suveren (građanin) radosno i s olakšanjem odriče suvereniteta kao nepotrebnog i teškog balasta. Između ostalog, zato što suverenitet podrazumeva odgovornost, a to je teško breme. Otuda večita glad za vođom i autoritetom.

Kako izgleda put koji građani treba da pređu da bi se izborili za svoja prava?

– Jedini put, koji mi u Udruženom pokretu slobodnih građana (UPSS) vidimo je u samoorganizovanju građana oko jedne integrativne tačke – naš građanski interes u javnom polju. Tim pre što politički podsistem više nije naša reprezentacija i ne služi nama građanima. Ne zaboravimo, etimološki, reč ministar nam stiže od latinske reči minister, što znači sluga, pomoćnik, pomagač. E, kome će ministar služiti zavisi od toga ko ima političku legitimaciju: vlast ili građani? Ili, hoće li građani sami sebi definisati svoja prava u državi (kao političkoj zajednici ravnopravnih ljudi) ili će moliti gospodara da im udeli neku mrvicu „prava“ shodno njegovoj milosti.

Mogu li danas građani da uspeju u svojoj borbi za prava?

– Mogu, i te kako. Pod nužnim uslovom da prihvate pravilo da su sve vlasti tek privremene, a da je građanin konstanta. Za takav status se moraju stalno i iznova boriti. Jer, kako je rekao lord Ekton u svom, već notornom, iskazu: „Svaka moć kvari, a apsolutna moć kvari apsolutno.“

Svaka vlast inherentno, shodno svojoj prirodi, teži da se otuđi od društva. Ne može da se otuđi samo tamo gde je građani strogo i nemilosrdno kontrolišu. Dodajem i reč, vlastima „omiljenog“, a nespoznatog, teoretičara Vebera: „Moć je korišćenje svake šanse da se unutar nekog socijalnog odnosa i uprkos protivljenju, sprovede vlastita volja.“

Naše pitanje je: Čija volja – vlastodršca ili slobodnog građanina? Tek čovek, koji uvek i na svakom mestu sumnja u vlast jeste građanin. Permanentno nepoverenje prema svakoj vlasti je bitan uslov dobro uređenog društva. To stanje mogu da uvedu u praktični, svakodnevni život, samo građani.

Ko najviše ugrožava prava građana? Loši zakoni, loša primena zakona, vlast?

– Zakoni mogu biti svakojaki. Prava građana ugrožava isključivo samovolja vlasti, koja se obilato služi proizvodnjom loših, nekoherentnih zakona. Dobri zakoni mogu nastati samo u stalnoj, organizovanoj (institucionalnoj) debati među građanima. Sada, vlast ne smatra da građani imaju ikakvo pravo na javnu debatu i, svakako, gubi iz vida da su, time, njeni zakoni nelegitimni, te se mogu provoditi samo pod pretnjom sile (zato je vlast privatizovala instrumente prinude: sudove, policiju, vojsku, inspekcije…), a ne pristankom građana da poštuju i sprovode zakone.

Greše li građani u komunikaciji sa vlastima kada žele da se bore za svoja prava?

– Stvari stoje obrnuto. Ponavljam, čovek, ukoliko je građanin, uspostavlja pravila društvene igre koja se zove vlast, a ne vlast. U suprotnom, kako danas stvari stoje, ma koliko građanin bio „ispravan“, vlast ga neće ni videti ni čuti. A kamoli učiniti ono što građani traže. Propagandnim sredstvima (naročito monopolizovanim medijima) vlast utuvljuje u glavu građanima šta je njihov (građanski) interes. Nažalost, često uspeva u tom naumu.

Gde je pravo rešenje za efikasnu komunikaciju između vlasti i građana?

– Uslov svih uslova je odgovorna, kontrolisana i smenjiva vlast. Sve ostalo je politički vakuum. Tek u tim uslovima će vlast biti prinuđena na korektnu, to jest ravnopravnu komunikaciju sa građanima.

Da li društvene mreže mogu pomoći u informisanju i privlačenju pažnje javnosti na problem?

– Priroda društvenih mreža je kontradiktorna. Na društvenoj pijaci, kao na kakvom srednjovekovnom bazaru ima svega – od lažne do prave robe, od prevare do istine… Teško će građanin savijen pod bremenom loših životnih prilika, u stalnom jurcanju za dinarom koji je sve teže dohvatiti, staloženo sedeti pred svojim kompjuterskim ekranom i u toj internet kakofoniji ozbiljno, kritički razmatrati ozbiljne sadržaje. Nema on ni vreme ni snagu za takav posao.

Samo građanin koji je spreman da se samoorganizuje sa drugim građanima. Da tako, u zajedničkom pregnuću, definiše svoje interese, može da se posluži i društvenim mrežama na osnovu sopstvenog kritičkog stava i artikulisanog interesa, koji se, opet, može artikulisati samo u zajednici ravnopravnih. I u ravnopravnoj debati.