Želim da prikažem pravu sliku i promenim mišljenje o Romima 1Kamberi Meti, Foto Veljko Mitrović

Ja sam Kamberi Meti i autor sam romana “Grad bola“ koji je uveliko u prodaji. Zbog novonastale situacije roman trenutno nije dostupan u knjižarama, ali će svakako biti kada pandemija prođe. Svako ko je zainteresovan za moj prvenac, neka me potraži na Instagramu i može da poruči potpisan primerak.

U “sistemu” sam od malih nogu. Od majke sam odvojen kao jako mali, čak i nemam dobro sećanje. Mislim da je razlog to što je živela na, da tako objasnim, poniznom nivou. Ona je skromna žena koja sakuplja sekundarne sirovine, jedva preživljava. Nisam baš srećan što sam nemoćan i ne mogu da joj pomognem. Kako je i sam Konfučije rekao, parafraziraću, “Ako čoveku daš ribu, nahranio si ga za jedan dan, a ako ga naučiš da peca, nahranio si ga za ceo život.” Tako je i sa mojom majkom, nije mi krivo što je u materijalnim neprilikama, već zato što joj ja ne mogu promeniti unutrašnje aspekte uma. To je nešto što me jako boli.

Jak sam, sve mogu podneti, svestan sam toga da čoveku smeta pamet. Ponekad poželim da me Bog zaglupi, zatupi ili da druge prosvetli, ali biće kako mora.

Želim da prikažem pravu sliku i promenim mišljenje o Romima 2
Kamberi Meti. Foto: Veljko Mitrović

Promenio sam pet osnovnih škola sa malo godina jer sam bio vagabunda i imao problem u ponašanju, što je i očekivano od jednog dečaka koji je izgubljen i koji luta da pronađe sebe.

U osnovnoj školi nisam bio redovan, jer kada dete ima problem, škola nije na prvom mestu. Na prvom mestu su osnovne potrebe na koje svako živo biće ima pravo, a koje ja, nažalost, nisam imao, pa mi škola i nije bila važna. Tragao sam za nečim što mi je već u tim godinama bilo nedostižno, a to su društvo i toplina.

Sa 12 godina sam otišao u Dom “Duško Radović” i shvatio da moram da dođem do izražaja. Dosadilo mi je loše društvo.

Dok sam bio mali prosio sam po kafanama. Opisao sam to u svom romanu. Jednom prilikom u pola noći, sreo sam ženu koja me je pomazila. Kasnije je ta ista žena promenila moj život. To je Emilija Đurović, vaspitačica u Domu, divna majka čija porodica je i moja toliko da bih joj oba oka dao. Ona me je naučila sve što danas znam i na tome sam joj jako zahvalan. Ali, to je obostrani uspeh, ona mi je stvorila put, a ja sam ga oberučke prihvatio.

I Milan Milenović iz Centra za socijalni rad je dosta doprineo mom uspehu. Njih dvoje su uvek bili tu. Nisu me zapostavili, ni moj potencijal i hvala im na tome.

U domu sam se susreo sa raznim ljudima i s mnogo dece kojoj je pomoć potrebna i želim da oni koji ovo čitaju znaju – ako je neko vaspitač, ne znači da dobro obavlja svoj posao. Mali je broj ljudi u toj ustanovi koji razumeju potrebe dece, što je jako loše. Zato sam i napisao knjigu. Želim da im prikažem sliku koja nije zamućena. Takođe, želim da kao pojedinac promenim sliku o Romima i domcima.

Želim da prikažem pravu sliku i promenim mišljenje o Romima 3
Ilustracija: Jelena Jaćimović Jachim

Naravno, bilo je i dobrih trenutaka i godina. U tom sam domu stekao prijatelje, drugare, mada je to i mnogo više od drugarstva. Naravno, od nekih sam vaspitača samo naučio kako ne bih trebalo da se ponašam prema drugoj deci. Destruktivni su i egoistični, njihovi su pogledi zamagljeni. I to sam opisao u svom romanu.

Ali, to je moj dom, i emotivno sam prisutan tamo. Što se moje vaspitačice tiče, ona je veoma stroga, ali pravedna. Uvek će pomoći detetu i saslušati ga, ali je i jako stroga. Ima stav i karakter i pre svega je majka. Nikada je nisam doživljavao kao vaspitačicu, već kao majku, jer se tako postavlja prema svakom detetu.

Završio sam osnovnu školu “Vuk Karadžić” gde je većina dece romske nacionalnosti. Mislim da je jako loše što romska deca ne pohađaju škole u kojoj ima i druge dece. Važno je da Romi budu jednaki u društvu, jer im je potrebna pažnja. Verujem da postoji puno romske dece koja imaju talente za različite stvari. Kada bi im se pružila prilika da im neko pomogne srcem, a ne radi novca, verujem da bi prekinuli lanac životarenja od danas do sutra, kao što ću i ja učiniti. Nadam se da će moj roman ukazati na to i nadam se da ću promeniti svest ljudi svojom knjigom.

Ja sam od prosjačenja dogurao dovde, što ne znači da to ne bi mogao i neko drugi. Mada, dug je put preda mnom, još uvek nisam ostvario rezultate koje želim.

Po struci sam modni krojač, nisam završio gimnaziju, ali kao da jesam. Dohvatio sam se za visoku granu obrazovanja u kome, ne poričem, imam velikih propusta, ali nadoknadiću.

Želim da prikažem pravu sliku i promenim mišljenje o Romima 4
Kamberi Meti. Foto: Veljko Mitrović

Što se Roma tiče želim da kažem da mi je jako žao što nemaju baš neku podršku od države. Mnogo dece širom grada prosi, a većina ljudi žmuri na to jer je i sam socijalni sistem nemoćan. Ali, posebno mi je krivo što većina Roma koji se bave Romima ne pomažu svom narodu naročito. Oni znanjem “pljuckaju” na njih, a to je jako loše.

Naravno upoznao sam i ljude koji se trude i koji krvare da bi Romima pomogli, ali taj broj ljudi je mali. Zato sam napisao roman koji će progovoriti o nečemu o čemu mnogi ćute.

Ne znam, teško je sve to objasniti, to je nešto o čemu se govori dugo. Možda ja malo znam, ja sam samo tinejdžer, ali da sam lično angažovan kao neko ko ima puno pravo da odlučuje, mislim da ne bih radio kao što drugi rade.

Ne bojim se kritika, na sve sam spreman, znam koliko sam sebe dao. Bio sam iskren, ako ništa više, zato je moj roman vredan pažnje. Mojim stranicama provejava anatomija bola iznad granica bola.

Onaj ko želi da uspe, neće pronalaziti izgovore. Ako pronalazi izgovore to je zato da bi opravdao svoj neuspeh. Neka se svako bori, jer granice ne postoje. Mi smo ti koji ruše i postavljaju granice. Ako neko želi da uspe mora biti spreman na sve, na odricanje, na loše komentare i još mnogo toga.

Ja sam se osamio i svega sam se odrekao da bih postigao ovo što sam postigao, ali nadoknadiću. Sada je vreme za odmor. Verujem da nisam jedini iz ugrožene porodice koji ima želju da postigne nešto. Neka se trude, samo to, jer to vodi do uspeha. Neka ih ne brine prividno siromaštvo, jer ako isplivaju, uspeh će biti briljantan.

Do kraja školovanja su mi ostala još tri ispita koja ću očistiti čim prođe pandemija. Sledeće godine upisujem Filozofski fakultet, a do tad ću se boriti da moj roman dođe u ruke ljudi kojima će pomoći.

Zahvalio bih se svim ljudima koji su mi pomogli da moj roman ugleda stvetlost dana. Hvala i vama koji niste zanemarili moj trud, neću vas izneveriti.

Online kampanju „Upoznaj, ne sudi!“ podržana je od strane projekta Nemačke razvojne saradnje „Inkluzija Roma i drugih marginalizovanih grupa u Srbiji“, koji sprovodi GIZ.

Odgovornost za izneta mišljenja u ovom tekstu snose autori i ona se ne moraju nužno slagati sa zvaničnim stavovima GIZ-a.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.