Interesi tajkuna i stranaka iznad javnih finansija

Da je Zakon o državnoj revizorskoj instituciji koji je usvojen još polovinom novembra 2005. godine počeo da se primenjuje, Srbija bi imala instituciju nadležnu za kontrolu trošenja svih budžetskih sredstava. Iako je trebalo da se institucija državne revizije konstituiše do 15. maja 2006. godine, o izboru predsednika i članova saveta državne revizorske institucije poslanici srpskog parlamenta će raspravljati ovih dana, a onda predstoji rad na ustrojstvu ovog, kako zakon kaže, najvišeg državnog organa revizije javnih sredstava u Republici Srbiji, za koji je potrebno bar pola godine. Praktično, Srbija bi mogla da dobije nezavisnog kontrolora javnih finansija tek početkom naredne godine. Pravo je pitanje, dakle, zašto je Vlada Srbije, na čiju je inicijativu i donet ovaj zakon, dopustila da Srbija bude jedina zemlja u Evropi koja nema ustanovljenu instituciju kontrolora trošenja državnih para. Ako je suditi prema predloženim izmenama zakona, čini se da su kriterijumi bili veoma visoki. Od potencijalnih revizora se tražilo da imaju iskustvo od sedam godina u radu u sličnim institucijama. Od potencijalnih revizora se tražilo da imaju iskustvo, da najmanje dve godine pre izbora nisu bili članovi vlade i da najmanje dvoje od petoro članova saveta budu ekonomisti. Ima se, međutim, utisak da ublažavanje kriterijuma, odnosno spuštanje granice sa sedam na pet godina rada u sličnim institucijama i brisanje uslova da dvoje članova saveta moraju da budu ekonomisti, neće biti od presudnog značaja za izbor budućih funkcionera. Jer, iako u zakonu izričito stoji da funkcija člana saveta nije spojiva sa funkcijom ili radom u državnim i organima lokalne vlasti ili funkcijom u političkim strankama ili sindikatima, članstvom u organu upravljanja ili nadzora privrednog društva, javnog preduzeća, fonda, organizacije obaveznog socijalnog osiguranja ili drugog pravnog lica sa učešćem državnog kapitala, izbor čelnika državne revizorske institucije ipak neće ostati izvan politike, samim tim što ih predlaže vladajuća koalicija. Ali, ako se izbor ljudi koji će ubuduće kontrolisati svaki budžetski dinar ne može odvojiti od politike, onda se nameće pitanje zašto političkim strankama koje su bile na vlasti nije bilo u interesu da Srbija dobije instituciju koja bi bila nadležna da kontroliše sve finansijske izveštaje i transakcije korisnika budžetskih sredstava, pravilnost u njihovom poslovanja, kao i svrsishodnost raspolaganja javnim sredstvima. Mnogi su skloni da tvrde da iza takve odluke stoje interesi tajkuna koji ne žele da javnost ima uvid u njihove poslove sa strankama, drugi opet ističu da je u interesu partija da se ne sazna kako se troši novac javnih preduzeća u čijim upravnim odborima sede visoki partijski funkcioneri.

Slovenačko iskustvo

Članove Računskog suda Slovenije bira, i to na devet godina, parlament koji je sastavljen od političkih stranaka, i stoga se, koliko god mi to želeli, ne može reći da je politika isključena. Ali, pošto sud radi po jasno utvrđenim standardima, a reviziju obavljaju stručnjaci koji nisu politički birani, uticaj politike sveden je na minimum. Postoji opasnost upliva politike u tome da se revidiraju ciljevi šta će se kontrolisati, ali ta vrsta političke zloupotrebe brzo postane vidljiva i u tom slučaju takva osoba gubi kredibilitet. Osobe koje dolaze u sud unapred znaju da će njihov rad uvek ocenjivati javnost. U svakom slučaju, to što nas bira parlament je mnogo bolje rešenje nego da nas bira Vlada – objasnio je svojevremeno, u intervjuu Danasu Igor Šoltes, predsednik Računskog suda Slovenije.

Bilo kako bilo, tek parlament Srbije je do sada bio u situaciji da njegovi poslanici usvajaju godišnje budžete, a da prethodno nemaju izveštaje o njihovom izvršenju, što je nezamislivo u bilo kojoj drugoj zemlji. Taj scenario mogao bi da se ponovi ne samo sada kada se bude usvajao budžet za ovu godinu nego i prilikom usvajanja državne kase za 2008. To dalje znači da ministri neće snositi nikakvu odgovornost za to kako su upravljali sredstvima poreskih obveznika, niti za to da li su ostvarili plan koji su sačinili kada su ministarstvo preuzimali.
Iako poslovica „bolje ikada, nego nikad“ u ovom slučaju ne bi smela da bude bilo kakvo opravdanje za nesprovođenje zakona, ipak treba reći da je dobro ako je konačno postignuta politička saglasnost u vezi s tim da se bez državne revizije, kao najznačajnijeg tela u borbi protiv korupcije, ne sme dalje. Ostaje još da se vidi kakva će kadrovska rešenja biti predložena, jer i od toga mnogo zavisi kako će državna revizorska institucija raditi i koliko će zaista biti samostalna i nezavisna u odnosu na izvršnu vlast.