Od toga, oko 70 miliona evra dobija od nas, građana Srbije, bilo putem pretplate (40-ak miliona) bilo iz budžeta, od naših poreza. To treba imati u vidu, s obzirom na priču koja sledi.

Pre dve nedelje, u Istanbulu je održan sastanak male grupe evropskih novinara. Povod je bio drugi, ali je diskusija brzo krenula putem međusobnog prepričavanja raznovrsnih načina gnječenja i pritiskanja novinara u našim zemljama. Turska tu, očekivano, prednjači.

Tamo je recimo novinar proveo u zatvoru godinu dana zato što je objavio dokaze da jedan Erdoganov ministar kontroliše firmu s kojom je tvrdio da nema nikakve veze. Trenutno je u turskim ćelijama 160 novinara.

Masovne demonstracije protiv Erdogana 2013. godine izrasle su u simbol njihove represije. Tada je CNN Internacional izveštavao uživo, direktno sa trga Taksim na kom je policija brutalno gušila proteste, dok je za to vreme, lokalna filijala te iste televizije, CNN Turk – emitovala dokumentarac o pingvinima, kao da se u zemlji pod milim bogom ništa ne dešava. Ako ste čuli za izraz pingvin mediji – odatle potiče.

Iako smo nažalost i mi imali šta da ispričamo – od Milana Jovanovića (Žig info) kom je lokalni moćnik spalio kuću dok je on bio unutra, preko Nikole Radišića (N1) kog su prolaznici pljunuli na ulici i psovali mu mater izdajničku i američku, inspirisani Vučićevim etiketiranjem N1 kao „one američke televizije“ i tabloida kao „CIA televizije“, pa do Dragane Pećo (KRIK), kojoj su provalili u stan, a da ništa nisu ukrali, i Ivana Ninića (Cenzolovka), kog su sačekali ispred kuće i pretukli metalnim šipkama (našu Lidiju Valtner da i ne pominjemo) – ipak nismo mislili da ćemo tako brzo doći u situaciju da imamo direktan pandan poniženjima naših turskih kolega. Sve do ovog vikenda.

Dok je stotinu demonstranata u zgradi RTS-a u subotu uveče urlalo tražeći svojih pet minuta na prvom programu, javni servis i naše pravo da znamo sve, za to vreme je emitovao seriju o modernim ženama Beograda.

Kao da se pod milim bogom ništa ne dešava, Radio televizija Srbije je tako doživela svoj pingvinski trenutak. Koliko li je samo bilo zbunjujuće za njihove gledaoce kad se televizija odjednom uključila u Pinkov prenos konferencije za štampu ministra policije Nebojše Stefanovića, koji priča o nekim demonstrantima i nekom razbijenom staklu i nečemu o čemu oni pojma nisu imali da se uopšte dešava.

Jasno je da za upad u jedan medij i umarširavanje političara u desk televizije ne sme biti nikakvog opravdanja. Međutim, ova situacija je ogolila sve ono što na RTS-u ne valja. Rečima Dragana Bujoševića, 90 odsto građana Srbije ne zna zašto treba da plaća pretplatu za RTS.

Pitanje je da li zna i preostalih 10 odsto. Jer, pretplata se plaća za javni servis.

A da li je televizija koja demonstracije desetina hiljada ljudi u Beogradu prati servisno, dok na protest žutih prsluka u Parizu šalje izveštače s lica mesta – uopšte javni servis? Da li je televizija koja opoziciji ne daje tih pet minuta u drugom Dnevniku, koja ne zove „Đilasa, Jeremića i Šolaka“, ali redovno pušta tirade protiv njih, javni servis? Da li je televizija koja odbija da pusti odgovor opozicionara na optužbe vlasti javni servis? Da li je televizija na kojoj nema istraživačkog novinarstva javni servis? Da li je televizija koja titluje predsednika kad razgovara s Putinom, na direktan zahtev kabineta da se vidi da zna ruski, javni servis? Da li je javni servis televizija koja pušta da je ponižavaju razni Vesići regleri?

RTS nije javni servis. I kad nije, koja je korist za narod od pretplate za njega? Da snimi 10 serija i boljih od Senki nad Balkanom i da otkupi prenos svih utakmica Lige šampiona, nije dovoljno. Javni servis je informativna redakcija. Svako domaćinstvo godišnje daje 2.640 dinara RTS-u da bismo imali jednu kuću, samostalnu i nezavisnu, objektivnu i etički nepokolebljivu da radi samo za nas – građane. RTS koji se plaši da bude takav, ne treba da bude nikakav. Bar ne o našem trošku.