Jeres o Vučiću

Ova vest došla je par dana posle druge stvari u kojoj nam je Moskva izvadila kestenje iz vatre: Petrohemiju smo nekako uvalili Gaspromu, koji je inače nikako nije hteo.

Juče je sklopljen i ugovor za izgradnju deonice auto-puta Požega-Duga Poljana, koju će graditi kineska kompanija CRBC – samo još jedan u nizu velikih poslova koje imamo sa Pekingom.

Vašingtonski sporazum sa Amerikom smo potpisali pre godinu dana, onaj čudan kosovski dogovor iz vremena Trampove administracije, kada je između ostalog potpisano da će Srbija preseliti svoju izraelsku ambasadu u Jerusalim, da neće uvoditi 5G opremu od „nepouzdanih dobavljača“ što se, mada to nigde ne piše, odnosi na Huavej, dok će SAD finansirati auto-put Niš-Merdare i otvoriti posebnu kancelariju za ulaganja u Srbiji.

Paralelno s tim, najbliže moguće odnose Srbija ima sa Evropskom unijom. Iako u integracijama sporo napredujemo, u EU odlazi dve trećine našeg izvoza, odande nam dolazi najviše investicija, Brisel već godinama posreduje u dijalogu sa Prištinom, a političar kom se predsednik Vučić najviše divi zove se Angela Merkel.

Kad sve to saberemo, šta dobijamo: Evropsku uniju, Ameriku, Kinu i Rusiju. Zvuči li to poznato?

Aprila 2011, Vuk Jeremić, tadašnji ministar spoljnih poslova, u Skupštini Srbije definisao je da strategija naše spoljne politike počiva na četiri stuba: Evropskoj uniji, Americi, Kini i Rusiji. Danas, deset godina kasnije, Jeremićeva četiri stuba i dalje stoje, iako njega odavno nema da ih podiže i pridržava.

Umesto njega, to sada čini Aleksandar Vučić, nastavljač spoljne politike Tadića i Jeremića. Zvuči kao jeres, ali je tako. Vučićeva strategija je samo prekopirana Jeremićeva strategija balansiranja između četiri međusobno suprotstavljena igrača. Politika saradnje i neopredeljivanja. I u njoj je za sada uspešan, što je još jedna jeres, ali je takođe tako. Vučićev „catch all“, da pozajmim izraz koji svakako inteligentnije nego ja koristi moja koleginica Jasmina Lukač, deluje ne samo unutar Srbije u kojoj Vučić na levom kolenu drži Šešelja, na desnom Čedu Jovanovića, a između Vulina. Ne, njegova sposobnost da pod svoje skute okupi sve strane deluje i spolja, pa Vučiću leđa čuvaju i Moskva i Peking i Brisel i Vašington.

Dok „druga Srbija“ priželjkuje da Vučićev lik vidi samo u odrazu Levijatana i Nacionalne avangarde, sam predsednik sebe radije posmatra kroz ogledalo Jelene Milić i Sonje Liht. Eno i Ana Brnabić juče izvela Soroševog sina na ručak u Beogradu na vodi.

„Prva Srbija“ je za to vreme u još većoj zabludi. Za dobar deo dovoljni su „Tišina tamo!“ i „izvanredna boranija“, a ostatak je kupljen bajkom o Vučićevoj „velikoj obmani“: To on samo vara Zapad da je na njihovoj strani, a u stvari radi za srBsku stvar. Dok on tako radi za tu stvar, Kosovo se energetski otcepilo od Srbije, vučićevci postali koalicioni partner u vladi Republike Kosovo, paralelne srpske institucije ukinute, uveli nam takse i prebili Marka Đurića. E da, i Vučić pustio Dačića i Antića da igraju fudbal sa Tačijem (da, onim Tačijem kog srpska policija potražuje zbog ubistava i terorizma 1999).

Ako je Vučić i uveo inovacije u naše političke i ekonomske odnose sa svetom, a jeste, one se vide u „ja tebi ti meni“ partnerstvu sa Emiratima, i finalnom otklonu od Kosova. Postoji razlog zašto NATO lobisti i LDP političari podržavaju ovog bivšeg Radikala. Ako je tačno da Kristofer Hil dolazi ovde jer je vreme da srpske vlasti ispune ono što su obećale a još nisu uradile, kako je to u nedavnom intervjuu izjavio bivši ambasador SAD u Beogradu Majkl Kirbi, onda bi i prvoj i drugoj Srbiji trebalo da bude jasno na kom stubu Vučić odmara leđa. Ili bolje reći, na kom ne.

A ako Srbija i nije shvatila, Moskva izgleda jeste, ali nema puno izbora. Predsednik je naučio da ravan stabilno stoji i na tri stuba, pa gleda skloni četvrti, zbog kog mu se prvi sve više klima. Eno, Radojičić i Zvonko Veselinović na crnoj listi Amerike. Ali, ni Vučić nema puno izbora.

Tako se Srbija lagano bliži raspletu u kom ćemo saznati ima li u Vučićevoj politici nečeg osim oportunizma ili će se njegov „catch all“ pretvoriti u „lose all“. Može li ovaj političar koji za svakog ima ponešto, na kraju izvesti stvarno veliku obmanu: dati Kosovo a zadržati birače, prigrliti EU garancijom stabilnosti, a odbijanjem NATO-a umiriti Rusiju? Ili će se Zapad najednom setiti da je njihov veliki reformator sve vreme bio mali autokrata. Samo korisna figura čiji je rok upotrebe sada istekao?