Čemu doktorat? 1

Zašto bi neko uopšte želeo da – doktorira?

Da napiše ili da prepiše doktorat, svejedno? Čemu to maltretiranje i nepojamno cimanje? Zato što je doktorat verovatno jedina preostala stvar na ovom svetu koja se ne može kupiti novcem ili uticajem. Već samo znanjem i trudom. Jer novac može da kupi i lepotu i zdravlje, od estetske hirurgije do skupocene zdravstvene terapije.

Novci obezbeđuju i izvrsno privatno obrazovanje, od vrtića sve do fakulteta. Veliki novac kupuje i veliku društvenu moć, ili uticaj na izvršnu, sudsku i/ili zakonodavnu vlast. Mnogi je poslanik ili kongresmen, ministar ili sudija, bio (pot)kupljen od strane bogataša. Dakle, novcem i uticajem moguće je kupiti i zakon i – slobodu.

Naravno, novcem se relativno uspešno reklamira i lični uspeh. Čemu inače luksuzna roba? Upadljiva potrošnja na kuću na brdu i jahtu u luci, na sve te Mercedes-Bencove, Rolekse i Lujeve Vitonove, fakat ostavlja utisak osobe koja je preduzetna, talentovana i poslovno vešta. A, budimo iskreni, novac i uticaj realno kupuju i sreću, i prijatelje, i ljubav. Sociološkim rečnikom: ekonomski kapital komotno se pretvara u onaj socijalni, kulturni i erotski kapital. „I bogati plaču“?

Samo po telenovelama i turbo-folk stihovima. Istraživanja pokazuju da su bogatiji ljudi i dugovečniji, i zadovoljniji tim svojim dugotrajnim životom.

S druge strane, doktorat proizvodi jedino patnju, nevolju i bol. Po istraživanju iz najozbiljnijeg svetskog naučnog časopisa „Nature“ iz 2018. godine, postoji dramatična „kriza“ u pogledu mentalnog zdravlja među doktorandima. Istraživanje je obuhvatilo 2.279 postdiplomskih studenata iz 26 zemalja i 234 institucije, i među njima je otkrilo umerene i teške oblike anksioznosti (41%) i depresije (39%).

U pitanju je čak šest puta veća stopa ozbiljnih mentalnih problema u poređenju sa „normalnom“ populacijom (šest odsto)! Slično tome, prema istraživanju 3.659 doktoranada iz Belgije 2017. godine, jedan od dvoje ljudi koji pišu doktorat osećaju značajne psihološke tegobe, a jedan od troje u riziku su od teške depresije.

Ovaj udeo je dramatično veći ne samo u poređenju sa običnim građanima, već i sa ljudima sa fakultetskom diplomom, kao i sa studentima osnovnih studija.

Dakle, ne ni fakultet i studije, već isključivo pisanje doktorata je ono što proizvodi ogromne probleme sa mentalnim i onim redovnim zdravljem.

Zaista, čemu doktorat? Titula doktora nauka („philosophiae doctor“) jedna je odistinski srednjovekovna drangulija. Prvi doktorat dodeljen je u Parizu oko 1150. godine. Čitavih 240 godina pre Kosovske bitke. Prvobitno, u pitanju je bila rimokatolička „licenca“ da neko može da predaje latinski na univerzitetu.

I ne mnogo toga se bilo promenilo za čitavih devet stoleća. Jedini posao za koji je zaista neophodna ta mrska latinsko-katolička izmišljotina jeste posao na univerzitetu ili naučnom institutu, i u eventualno par međunarodnih organizacija. Vaistinu, zašto onda? Aleksandar Vučić je bio u pravu: sasvim je moguće biti ministar i sa osnovnom školom.

Od 45 američkih predsednika, samo jedan je imao doktorat (Vudro Vilson). Uzgred, ni fakultet nije završilo njih dvanaest, uključujući tu i samog Vašingtona, Linkolna ili Trumana.

Doktorate nisu imali ni Čerčil ili De Gol, ni Gandi ili Mandela, ni Tesla, ni Bil Gejts, koji nisu ni fakultete završili. Pa i nakon svojevrsne globalne eksplozije u broju doktorata nakon 2000. godine, doktori nauka i dalje su ekstremna manjina u društvu. Čak i u najrazvijenijim državama sveta čine statističku grešku od oko 1% populacije (0.6% u Holandiji, 0.7% u Belgiji i Španiji, 0.9% u Francuskoj, 1.1% u Austriji, 1.2% u Finskoj, 1.4% u Nemačkoj, 1.6% u Švedskoj).

Možda se onda radi o novcu? Ma kakvi. Osobe sa doktoratom u proseku zarađuju 26% više novca od ostatka populacije, što zvuči zgodno i seksi, dok ne uvidimo da osobe sa masterom već zarađuju 23% više, a osobe sa diplomom osnovnih studija 14% više od ostatka radne snage.

Da li je onda tih 3% razlike u plati vredno ovih šest do devet doktorskih godina iznurujućeg bola i truda, kao i skupocene školarine doktorskih studija?

Istraživanja pokazuju i da su prekvalifikovani radnici, tj. doktori nauka zaposleni izvan akademskog sveta, mnogo nezadovoljniji i neproduktivniji na svom poslu. Dok oni doktori nauka zaposleni unutar akademske kule od slonovače, ukoliko su angažovani kao honorarni ili „part-time“ profesori, zapravo zarađuju manje od građevinskih radnika i neretko su na ivici siromaštva. Dakle, doktori nauka su finansijski osiromašeni, mentalno rastrojeni, i neretko politički nepodobni. Zašto bi tada bilo ko sa zdravom pameću ikada doktorirao?

Zvuči šašavo, ali upravo zato što je – teško.

Doktorat jeste jedan sizifovski egzistencijalno i kosmički pretežak poduhvat. I baš u tome je njegova poenta i kvaka. Svaka doktorska disertacija rezultat je neprekidnog, višegodišnjeg rada, borbe, sukoba i truda, hroničnog iznurivanja, sumanute preopterećenosti i sumasišavšeg izgaranja, praćenog nenormalnim stresom, sumnjama, krizama i preispitivanjima. Sokratovski tragičnim i katarzičnim saznanjem da zapravo ništa ne znamo.

Svaki doktorat prvo mora da demonstrira izuzetno poznavanje postojećeg korpusa znanja o nekoj krajnje kompleksnoj temi, a što podrazumeva godine i godine gotovo beskrajnog čitanja, izučavanja i istraživanja. Zatim, doktorat implicira i godine i godine umobolnog pisanja, revidiranja, proveravanja, tumbanja, brisanja i ponovnog pisanja.

Otuda se, uostalom, i šapuće da se pisanje doktorata nikada zaista ne „završava“, već samo „prekida“. I, najzad, svaki doktorat mora da donese, porodi ili izluči jedno sasvim novo znanje na planetu Zemlju.

Dakle, isti mora da zaista pomeri unapred postojeće razumevanje prirode ili društva, sveta i života. Inače u pitanju nije – doktorat. Zvuči preteško? Možda zato što jeste. A, moliću lepo, u kom to još tačno delu našeg društva, osim u nauci, uopšte imamo ovakvu ekstremnu patnju i strogu proveru za neku poziciju, zvanje i zgodnu titulu?

I sve se to paralelno odvija u jednom oštro konkurentskom akademskom okruženju koje isuviše često prati i brutalna eksploatacija doktoranada kao jeftine radne snage u vidu raznih demonstratora, mlađih istraživača, saradnika u nastavi ili asistenata. Koje, poput srednjovekovnih šegrta, profesori neretko šalju po burek i cigare, da bi ih pedagoški ponizili ili, hajde, učinili intelektualno skromnijim u tom akademskom esnafu.

Ubrojmo u sve to i birokratsku borbu sa univerzitetskom administracijom, raznim senatima, nastavno-naučnim i stručnim većima, koji bistre „podobnost“ teme, kandidata i mentora. A tek mentori, od čije ličnosti i sujete, realno, zavise i sam život i smrt doktoranada.

Jednostavno, u pitanju zaista jeste recidiv jedne srednjovekovne patnje, a u 21. veku. Mentalno rastrojstvo i depresija tada su nuspojave prirodne poput „crnih pluća“ kod rudara u Mančesteru iz 19. veka. Zamolimo doktore nauka da se prisete rada na svom doktoratu i zaplakaće jače nego što se muškarčine, na krsnoj slavi i uz par vinjaka previše, rascmizdre kada se prisete vojnog roka usred Hladnog rata.

Pri čemu taj doktorat traje šest puta duže od jugoslovenske obavezne vojske. Zato i ne iznenađuje što doktorandi, i ovde i širom sveta, šest puta češće obolevaju od ozbiljnih mentalnih bolesti. I ovaj sociolog i kolumnista – kao i doktor nauka – pamti poslednjih godinu i kusur dana pisanja i procedure do odbrane svoje doktorske disertacije kao profesionalno i lično najteži period u životu. Ne ponovio se nikada. A onda opet, u pitanju beše možda najbolje lično formativno iskustvo, kao i najveći životni izazov ikada.

Jer, ponovimo to, doktorat je stvar koja se jednostavno ne može kupiti novcem i uticajem. Niti prepisati ili plagirati, uprkos mnogim pokušajima u zemlji i svetu, a posebno u zemlji. Tu se nešto mora prokleto znati i još godinama mukotrpno raditi. I ne postoji prečica, niti krivina. I zato doktorat jeste ulaznica u jedan veoma poseban i krajnje specijalan klub, što zaista razumeju samo oni koji su bili prošli tim putem od krvi, znoja i suza.

Doktorat je poput osmeha – onaj lažni se prepoznaje odmah. I ne može se lažirati ili „fejkovati“. U tome je njegova najveća snaga. Sa tradicijom od čitavih devet vekova, što je dugotrajnije od najvećih evropskih carstava, pa i od raznih sekvoja i glečera. Doktorat još uvek mnogo više i bolje reklamira nečije znanje, veštinu, trud i rad od svih ostalih statusnih simbola u ovom populističkom svetu lišenom svih čvrstih vrednosti.

I zato je taj doktorat toliko atraktivan za naše političke skorojeviće. Uz malo novca, uticaja i „kontakata“, a posebno uz partijsku knjižicu, gotovo svako sebi može da kupi lepotu, zdravlje, fakultetsku diplomu, prijatelje i žene, novo odelo i polovni Mercedes. Ali ne i doktorat.

U pitanju je retko nedodirljivo i objektivno svedočanstvo da je neko godinama zaista bio asketski rmbačio, crnčio, znojio se, urinirao krv, lučio limfu, gnoj i šlajm, raspadao se i sastavljao, sabirao i oduzimao, i uopšte velikomučenički i spartanski hrabro gurao taj komadić doktorske disertacije uzbrdo i protiv svih.

I zatim nešto novo saznao i doprineo nauci i svetu. Malo ko je zaista spreman na takvu ekstremnu i mukotrpnu ličnu žrtvu u ime nekakve nauke i širenja okvira ljudskog znanja.

U pitanju je možda i jedini preostali ili tvrdi indikator truda i rada na ovom svetu. Samo u tome je sadržana ona misteriozna privlačnost doktorata za naše političare koji neretko i bahato već poseduju sve na svetu, osim veličanstvene kombinacije ta dva slova, „dr“, na svetlucavoj vizitkarti.

Isamo zato taj doktorat moramo sačuvati od njih samih. Kao onu poslednju odbranu i zaštitu istinskih vrednosti nadljudskog napora i znanja.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

68 reagovanja na “Čemu doktorat?”

    • Tek kad Simo Spasić doktorira bez preterivanja možemo reći da je Srbija zemlja doktora Malih.

      • Moze se doktorirsti( svedoci smo, ne od danas) i ovako i onako, i sa verom ii bez nje. Po meni, covek uci sazeljom da nesti i nauci. I uci jos vise, saznajuci da moze jos vise da prodre u tajne znanja…osvajajuci znanja uvidis da postoji nesto sto je novo a jos nije posteno upoznato, a verujes da vidis tamo neko svetlo… i “ kopas u tom smeru, kopas..”I nadjes novo, malo zrnce znanja, proveris ga i obelodanis… Trud golem, tezak, pun prepreka, ali se ipak isplatilo..Ne mozes to postici “u trku”, radeci vazne funkcije, pobsastancima i putovanjima, bezbrojnim vecerama i poslovnim dogovaranjima i jurnjavom za bogacenjem , i nvrstmentima, politickim pozicioniranjem…ne Mali moji, moze ali vam se vidi crn obraz…

    • Za neke ljude je čak i jednostavan tekst previše komplikovan, ali nema razloga za brigu. Možda samo ima mnogo reči, pa vam ide malo teže.

  1. Pretpostavljam da su nekakvu titulu imali i predavaci na Carigradskom univerzitetu, onom koji je ustanovio Justinijan mnogo pre Bolonje. Isti onaj Justinijan koji je izgradio Sv. Sofiju kao najvecu gradjevinu narednih vise stotina godina, isti rimski imperator koji je restaurirao skoro celo Carstvo Romeja vrativsi ga macem iz ruku varvara – Gota, Germana i drugih, decenijama nakon pada zapadnog dela. Ali o njemu nema filma ni u Evropi ni u Holivudu od strane naslednika tih nekadasnjih varvara. Kako istoriju pise trenutni pobednik, Carstvu Romeja – Rimljana, gde se do 7 veka poslednje na svetu govorio latinski je dat neprikladan naziv Vizantija, a Carigradski univerzitet je zaboravljen. Mnogo kasnije, tek u srednjem veku su rimokatolici zeleli da bastine ovu civilizaciju i njene domete kao vid sopstvenog istorijskog kontinuiteta, otuda latinski u katolickoj crkvi. Pre toga, u starom veku, je ostalo zapisano da su varvari u kucama od slame smatrali da su Koloseum i druga cuda anticke gradnje zidali divovi. A samo catholicos ima korene u grckom, jer je vise vaseljenskih sabora pre sizme upravo odrzano u Maloj Aziji, Carstvu Romeja, nakon preovladjivanja grckog jezika u drzavi. Ne treba mrzeti strano ali svakako ni domace, niti ga prezirati. Jer postoji jos jedna stvar koja se ne da kupiti. Sto rekli Bitlsi: money can’t buy you love.

    • Justinijian nije se posvećivao obrazovanju, nego zidanju crkava, zato je i Vizantijsko cratsvo propalo, jer ekonomsko ulaganje u takve projkete je dovelo do slabljenja baze za dalju održivost carstva, pa su za manje od 100 godina iszgubili Bliski istok i Severnu Afriku. Justinijan je ugasio sve stare škole, čak i čuvenu Platonovu Akademiju posle 8 vekova njenog trajanja i time stvorio osnovu za srednji (mračni) vek. Od tada sve napretke i postignuća u mnogim sferama idu u prilog Arapima i Persijancima. U vreme kada je Kordoba imala ulično osvetljenje, London je bilo selo

      • Vizantija se raspala (kao i Dušanovo carstvo) zbog toga što su sile decentralizacije (lokalni moćni feudalci) nadjačale centralizam vladara tj stalni građanski ratovi su oslabili jedinstvo države koja je ostala nesposobna da se odupre spoljnjim pretnjama. Koliko je nestanak antičkih škola u Vizantiji stvarno oslabio obrazovni i društveni sistem je već pitanje za doktorat.

      • Greska! Nakon Justinijana su ratovi sa ondasnjim novovercima – Arapima muhamedancima oslabili u jednom momentu carstvo. Ali naknadni uspesi Vasilija cini mi se drugog i naslednika u 9. veku pa nadalje sire carstvo na skoro celu Malu Aziju, veci deo sev. Afrike i ceo Balkan (negde oko famozne linije Karlobag-Karlovac itd., i ne, nisam radikal!). To je period kada Cirilo i Metodije, Vizantinci 2 puta obilaze Dalmaciju sireci istocnu verziju hriscanstva na sever sve do Moravske. I danas imate u Dalmaciji cak rimokatolicke manastire u kojima pisu jun ili na pr. avgust onako kako su to Rimljani odredili, a ne slovenski lokalizmi tipa lipanj ili rujan. Carstvo Romeja ili Rimljana je opstalo 1000 godina (!) nakon pada zapadnog dela carstva, sa crkvama i svim ostalim objektima. Pre toga je Konstantin preselio u Carigrad prestonicu, zovuci ga novi Rim. Na mestu malog ribarskog mestasca Vizantiona, po kome su citavo carstvo kasnije upravo rimokatolicki svestenici – ucenjaci u cini mi se 18. veku nazvali Vizantija (setimo se doktrine o navodnom kontinuitetu zapadnog hriscanstva sa starim Rimom). Da bi mu umanjili znacaj, jer istoriju pise… Tek ce novi narodi turskog porekla prihvatiti islamsku veru Arapa i nastaviti osvajanja Balkana i Evrope, sve do zidina Beca. Ali se to odvija kasnije, tek u 14. i 15. veku. Kada pada i Carigrad. Zlatno doba Haruna Al Rasida, Kordoba, Bagdad itd. padaju u 10. vek, kada su i Vizantija i Arapi u ravnotezi. Arapi prihvataju anticka znanja Romeja-Vizantinaca i zaista imaju napredne kuce znanja. Ali Englezi vec u 11. veku imaju sa druge strane Magna Kartu, kojom se ogranicavaju prava kralja i daje pravo vlasnistva velmozama i donekle ostalom svetu. Nisam ni istoricar ali ovo su cinjenice, koje treba znati u poplavi dnevnopolitickih spinova. Pozdrav.

        • Zanimljivo da ga je trigerovalo samo vremensko lociranje prvog doktorata i fakat da pripada korpusu ovde, ako ne prokaženog i anatemizovanog, svakako nepopularnog, netroprstog zapadnog korpusa znanja i istorije. Što je čudno, eno juče je u Kragujevcu jedna ulica dobila jedno ime koje taj mentalitet, da ne kažem soj, valjda drži nekoliko dana zadovoljnim, bez velike nužde da se vređa u tekstu odsustvom vizantijskih dometa.

        • To gogi, pravo u centar. A sto ne bih bio, kao i autor teksta? Sve se mislim kako bi bio docekan Nemac koji bi se salio na racun istorijskog odnosa sa Jevrejima u Izraelu? Ili Turcin sa slicnim salama u Jermeniji? Pa verovatno bi ga branili tamosnji gistromondijalisti, kao sto te ovde isti odmah proglase za cetnika-pocetnika. Aha, sigurno…

    • Svaka cast autoru teksta, vidi se da je prosao taj pakao radjanja novog znanja u vidu doktorata.
      Sta to znaci znaju samo oni koji su kroz to prosli.
      A ovi sto zele samo da zalepe dva slova ispred imena zato sto zvuci fensi, nikada nece spoznati svu lepotu i draz (pored muke i odricanja) koje zavrsetak disertacije sa sobom nosi.
      Uostalom, ko je ikada rekao da su naucnici normalni!? Uvek ih zamisljao kao zanesenjake van realnih normativa. To je zato sto je potrebna posebna istrajnost i pozrtvovanje da bi se doktorat zavrsio. Ne moze na brzinu niti na „o ruk“.
      Pozdrav autoru teksta, uz duboku zahvalnost n ovom iskrenom tekstu. Svako dobro!

  2. Objasnite Vi tamo nekim „Tomislav Nikolićima“ da im ne treba doktorat, da je mukotrpno, frustrirajuće teško, a da se trud u Srbiji sem lične satisfakcije nikako ne isplati. Ljudi žele, imaju mogućnosti taman onoliko koliko im nedostaje znanja i akademske čestititosti. Znaju kako da ostvare svoje snove bez truda i zalaganja, nažalost, u državi Srbiji im se može, praksa je to potvrdila iako teorija deklarativno negira takve mogućnosti.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.