Da napiše ili da prepiše doktorat, svejedno? Čemu to maltretiranje i nepojamno cimanje? Zato što je doktorat verovatno jedina preostala stvar na ovom svetu koja se ne može kupiti novcem ili uticajem. Već samo znanjem i trudom. Jer novac može da kupi i lepotu i zdravlje, od estetske hirurgije do skupocene zdravstvene terapije.

Novci obezbeđuju i izvrsno privatno obrazovanje, od vrtića sve do fakulteta. Veliki novac kupuje i veliku društvenu moć, ili uticaj na izvršnu, sudsku i/ili zakonodavnu vlast. Mnogi je poslanik ili kongresmen, ministar ili sudija, bio (pot)kupljen od strane bogataša. Dakle, novcem i uticajem moguće je kupiti i zakon i – slobodu.

Naravno, novcem se relativno uspešno reklamira i lični uspeh. Čemu inače luksuzna roba? Upadljiva potrošnja na kuću na brdu i jahtu u luci, na sve te Mercedes-Bencove, Rolekse i Lujeve Vitonove, fakat ostavlja utisak osobe koja je preduzetna, talentovana i poslovno vešta. A, budimo iskreni, novac i uticaj realno kupuju i sreću, i prijatelje, i ljubav. Sociološkim rečnikom: ekonomski kapital komotno se pretvara u onaj socijalni, kulturni i erotski kapital. „I bogati plaču“?

Samo po telenovelama i turbo-folk stihovima. Istraživanja pokazuju da su bogatiji ljudi i dugovečniji, i zadovoljniji tim svojim dugotrajnim životom.

S druge strane, doktorat proizvodi jedino patnju, nevolju i bol. Po istraživanju iz najozbiljnijeg svetskog naučnog časopisa „Nature“ iz 2018. godine, postoji dramatična „kriza“ u pogledu mentalnog zdravlja među doktorandima. Istraživanje je obuhvatilo 2.279 postdiplomskih studenata iz 26 zemalja i 234 institucije, i među njima je otkrilo umerene i teške oblike anksioznosti (41%) i depresije (39%).

U pitanju je čak šest puta veća stopa ozbiljnih mentalnih problema u poređenju sa „normalnom“ populacijom (šest odsto)! Slično tome, prema istraživanju 3.659 doktoranada iz Belgije 2017. godine, jedan od dvoje ljudi koji pišu doktorat osećaju značajne psihološke tegobe, a jedan od troje u riziku su od teške depresije.

Ovaj udeo je dramatično veći ne samo u poređenju sa običnim građanima, već i sa ljudima sa fakultetskom diplomom, kao i sa studentima osnovnih studija.

Dakle, ne ni fakultet i studije, već isključivo pisanje doktorata je ono što proizvodi ogromne probleme sa mentalnim i onim redovnim zdravljem.

Zaista, čemu doktorat? Titula doktora nauka („philosophiae doctor“) jedna je odistinski srednjovekovna drangulija. Prvi doktorat dodeljen je u Parizu oko 1150. godine. Čitavih 240 godina pre Kosovske bitke. Prvobitno, u pitanju je bila rimokatolička „licenca“ da neko može da predaje latinski na univerzitetu.

I ne mnogo toga se bilo promenilo za čitavih devet stoleća. Jedini posao za koji je zaista neophodna ta mrska latinsko-katolička izmišljotina jeste posao na univerzitetu ili naučnom institutu, i u eventualno par međunarodnih organizacija. Vaistinu, zašto onda? Aleksandar Vučić je bio u pravu: sasvim je moguće biti ministar i sa osnovnom školom.

Od 45 američkih predsednika, samo jedan je imao doktorat (Vudro Vilson). Uzgred, ni fakultet nije završilo njih dvanaest, uključujući tu i samog Vašingtona, Linkolna ili Trumana.

Doktorate nisu imali ni Čerčil ili De Gol, ni Gandi ili Mandela, ni Tesla, ni Bil Gejts, koji nisu ni fakultete završili. Pa i nakon svojevrsne globalne eksplozije u broju doktorata nakon 2000. godine, doktori nauka i dalje su ekstremna manjina u društvu. Čak i u najrazvijenijim državama sveta čine statističku grešku od oko 1% populacije (0.6% u Holandiji, 0.7% u Belgiji i Španiji, 0.9% u Francuskoj, 1.1% u Austriji, 1.2% u Finskoj, 1.4% u Nemačkoj, 1.6% u Švedskoj).

Možda se onda radi o novcu? Ma kakvi. Osobe sa doktoratom u proseku zarađuju 26% više novca od ostatka populacije, što zvuči zgodno i seksi, dok ne uvidimo da osobe sa masterom već zarađuju 23% više, a osobe sa diplomom osnovnih studija 14% više od ostatka radne snage.

Da li je onda tih 3% razlike u plati vredno ovih šest do devet doktorskih godina iznurujućeg bola i truda, kao i skupocene školarine doktorskih studija?

Istraživanja pokazuju i da su prekvalifikovani radnici, tj. doktori nauka zaposleni izvan akademskog sveta, mnogo nezadovoljniji i neproduktivniji na svom poslu. Dok oni doktori nauka zaposleni unutar akademske kule od slonovače, ukoliko su angažovani kao honorarni ili „part-time“ profesori, zapravo zarađuju manje od građevinskih radnika i neretko su na ivici siromaštva. Dakle, doktori nauka su finansijski osiromašeni, mentalno rastrojeni, i neretko politički nepodobni. Zašto bi tada bilo ko sa zdravom pameću ikada doktorirao?

Zvuči šašavo, ali upravo zato što je – teško.

Doktorat jeste jedan sizifovski egzistencijalno i kosmički pretežak poduhvat. I baš u tome je njegova poenta i kvaka. Svaka doktorska disertacija rezultat je neprekidnog, višegodišnjeg rada, borbe, sukoba i truda, hroničnog iznurivanja, sumanute preopterećenosti i sumasišavšeg izgaranja, praćenog nenormalnim stresom, sumnjama, krizama i preispitivanjima. Sokratovski tragičnim i katarzičnim saznanjem da zapravo ništa ne znamo.

Svaki doktorat prvo mora da demonstrira izuzetno poznavanje postojećeg korpusa znanja o nekoj krajnje kompleksnoj temi, a što podrazumeva godine i godine gotovo beskrajnog čitanja, izučavanja i istraživanja. Zatim, doktorat implicira i godine i godine umobolnog pisanja, revidiranja, proveravanja, tumbanja, brisanja i ponovnog pisanja.

Otuda se, uostalom, i šapuće da se pisanje doktorata nikada zaista ne „završava“, već samo „prekida“. I, najzad, svaki doktorat mora da donese, porodi ili izluči jedno sasvim novo znanje na planetu Zemlju.

Dakle, isti mora da zaista pomeri unapred postojeće razumevanje prirode ili društva, sveta i života. Inače u pitanju nije – doktorat. Zvuči preteško? Možda zato što jeste. A, moliću lepo, u kom to još tačno delu našeg društva, osim u nauci, uopšte imamo ovakvu ekstremnu patnju i strogu proveru za neku poziciju, zvanje i zgodnu titulu?

I sve se to paralelno odvija u jednom oštro konkurentskom akademskom okruženju koje isuviše često prati i brutalna eksploatacija doktoranada kao jeftine radne snage u vidu raznih demonstratora, mlađih istraživača, saradnika u nastavi ili asistenata. Koje, poput srednjovekovnih šegrta, profesori neretko šalju po burek i cigare, da bi ih pedagoški ponizili ili, hajde, učinili intelektualno skromnijim u tom akademskom esnafu.

Ubrojmo u sve to i birokratsku borbu sa univerzitetskom administracijom, raznim senatima, nastavno-naučnim i stručnim većima, koji bistre „podobnost“ teme, kandidata i mentora. A tek mentori, od čije ličnosti i sujete, realno, zavise i sam život i smrt doktoranada.

Jednostavno, u pitanju zaista jeste recidiv jedne srednjovekovne patnje, a u 21. veku. Mentalno rastrojstvo i depresija tada su nuspojave prirodne poput „crnih pluća“ kod rudara u Mančesteru iz 19. veka. Zamolimo doktore nauka da se prisete rada na svom doktoratu i zaplakaće jače nego što se muškarčine, na krsnoj slavi i uz par vinjaka previše, rascmizdre kada se prisete vojnog roka usred Hladnog rata.

Pri čemu taj doktorat traje šest puta duže od jugoslovenske obavezne vojske. Zato i ne iznenađuje što doktorandi, i ovde i širom sveta, šest puta češće obolevaju od ozbiljnih mentalnih bolesti. I ovaj sociolog i kolumnista – kao i doktor nauka – pamti poslednjih godinu i kusur dana pisanja i procedure do odbrane svoje doktorske disertacije kao profesionalno i lično najteži period u životu. Ne ponovio se nikada. A onda opet, u pitanju beše možda najbolje lično formativno iskustvo, kao i najveći životni izazov ikada.

Jer, ponovimo to, doktorat je stvar koja se jednostavno ne može kupiti novcem i uticajem. Niti prepisati ili plagirati, uprkos mnogim pokušajima u zemlji i svetu, a posebno u zemlji. Tu se nešto mora prokleto znati i još godinama mukotrpno raditi. I ne postoji prečica, niti krivina. I zato doktorat jeste ulaznica u jedan veoma poseban i krajnje specijalan klub, što zaista razumeju samo oni koji su bili prošli tim putem od krvi, znoja i suza.

Doktorat je poput osmeha – onaj lažni se prepoznaje odmah. I ne može se lažirati ili „fejkovati“. U tome je njegova najveća snaga. Sa tradicijom od čitavih devet vekova, što je dugotrajnije od najvećih evropskih carstava, pa i od raznih sekvoja i glečera. Doktorat još uvek mnogo više i bolje reklamira nečije znanje, veštinu, trud i rad od svih ostalih statusnih simbola u ovom populističkom svetu lišenom svih čvrstih vrednosti.

I zato je taj doktorat toliko atraktivan za naše političke skorojeviće. Uz malo novca, uticaja i „kontakata“, a posebno uz partijsku knjižicu, gotovo svako sebi može da kupi lepotu, zdravlje, fakultetsku diplomu, prijatelje i žene, novo odelo i polovni Mercedes. Ali ne i doktorat.

U pitanju je retko nedodirljivo i objektivno svedočanstvo da je neko godinama zaista bio asketski rmbačio, crnčio, znojio se, urinirao krv, lučio limfu, gnoj i šlajm, raspadao se i sastavljao, sabirao i oduzimao, i uopšte velikomučenički i spartanski hrabro gurao taj komadić doktorske disertacije uzbrdo i protiv svih.

I zatim nešto novo saznao i doprineo nauci i svetu. Malo ko je zaista spreman na takvu ekstremnu i mukotrpnu ličnu žrtvu u ime nekakve nauke i širenja okvira ljudskog znanja.

U pitanju je možda i jedini preostali ili tvrdi indikator truda i rada na ovom svetu. Samo u tome je sadržana ona misteriozna privlačnost doktorata za naše političare koji neretko i bahato već poseduju sve na svetu, osim veličanstvene kombinacije ta dva slova, „dr“, na svetlucavoj vizitkarti.

Isamo zato taj doktorat moramo sačuvati od njih samih. Kao onu poslednju odbranu i zaštitu istinskih vrednosti nadljudskog napora i znanja.