Čemu izbori? 1

Kako se one međusobno kontrolišu? I čemu to uopšte služi? Prema Ustavu, Republika Srbija je zasnovana na kojim sve načelima? Koliko taj Ustav ima stavki ili članova (okvirno bar)? Koje telo raspisuje referendume? A proglašava ratno stanje? Koliko je bilo poslaničkih grupa u prethodnom sazivu Skupštine? Ko su potpredsednici Vlade Republike Srbije?

Kako se zove aktuelni ministar kulture? A Đilasova politička partija?

Zatim, šta tačno radi ombudsman ili zaštitnik građana? Čemu služi Visoki savet sudstva? Da li je izborni sistem u Srbiji većinski ili proporcionalan? Koliko tačno odbornika broji skupština našeg grada ili opštine? Najzad, šta je zvanična politika ili program Srpske napredne stranke kad je reč o npr. decentralizaciji, obrazovanju ili socijalnoj politici?

A Demokratske stranke o fiskalnoj politici, zaštiti životne sredine ili kulturi? Šta je program onog Šapića o poljoprivredi? Ili Đilasa o energetici? SPS o poljoprivredi? Dveri o nauci? Zavetnika o bilo čemu? Imamo li pojma i zašto ne? Sva je prilika da se većina građana sa biračkim pravom ne bi proslavila u ovoj političkoj anketi.

Sve ovo mahom deluju kao relativno opskurna ili kvizaški trivijalna pitanja koja ne pripadaju opštoj kulturi i informisanosti. I nalik su na pitanja o hemijskoj formuli za amonijak ili glavnom gradu Burkine Faso (NH3 i Uagadugu). Dok je to što građani ne čitaju niti poznaju stranačke programe postala jedna sasvim normalna stvar ili opšte mesto višestranačke (post)demokratije.

Međutim, neobično je važno pitanje – zašto je to tako? Zbog čega se to ljudi ne interesuju za partijske programe? Da li su onda zaista i poslovično – svi oni isti? Zašto mnogi građani apstiniraju ili ne izlaze na izbore?

Zbog čega mnoge osobe ne poznaju ni same osnove državnog uređenja države u kojoj žive? Otkud ta famozna politička apatija? Zašto toliko sveta komotno izgovara ono čuveno – Mene politika ne zanima? Kao da je reč o neorganskoj hemiji ili geografiji zapadne Afrike?

Suprotno popularnom mišljenju, ovakva apolitičnost zapravo je sasvim – racionalan stav. I krajnje razumno ponašanje. U društvenim naukama, ono se naziva – racionalna neukost ili racionalno neznanje. Taj pojam skovao je još ekonomista Entoni Dauns u studiji Ekonomska teorija demokratije davne 1957. Za njega, savršeno je racionalno da ljudi budu neobavešteni ili neuki povodom politike, naprosto zato što svaka obaveštenost i znanje o istoj zahtevaju i vremena i energije.

A nema mnogo smisla trošiti ove retke resurse uzalud, ukoliko svojim glasom ne možemo ništa značajno da promenimo. Drugim rečima, ako naš glas, politička pismenost ili informisanost, nemaju mnogo uticaja na naš svakodnevni život, zašto da ulažemo neki trud uopšte?

Čemu onda izbori i čemu glasanje? Nije li racionalnije ostati kod kuće i radije pogledati film ili sportsku utakmicu?

Verovatnoća da neka osoba svojim glasom promeni ishod na izborima zaista je beskrajno mala.

Na američkim predsedničkim izborima, ona je oko jedan u milijardu. Veća je šansa da dobijemo sedmicu na Lotou, i mnogo veća da nas udari grom (a tek automobil!) na putu do biračkog mesta. Koga onda briga kako tačno funkcioniše vlada, ko ima koje ustavne nadležnosti, kakvi su partijski programi, ili koliki su BDP ili stopa nezaposlenosti?

Neka se time zanimaju zaludni studenti politikologije i ekonomije, i još zaludniji tviteraši. Nas interesuju vremenska prognoza, kako je igrao Đoković, i šta će biti za ručak. Za najveći broj građana, prioritet su porodica, posao i razonoda, a ne politička edukacija ili precizno baždarenje i ideološko bistrenje sopstvenog glasa na izborima.

Pa ipak, i uprkos spomenutoj racionalnoj neukosti i ličnoj komociji, većina ljudi u najsrećnijim društvima sveta zapravo – izlazi na izbore.

Izlaznosti glasača na poslednjim parlamentarnim izborima u zemljama Evrope bile su zavidnih 75.6 odsto u Austriji (2019), 84.6 odsto u Danskoj (2019), 81.9 odsto u Holandiji (2017), 72.9 odsto u Italiji (2018), 76.1 odsto u Nemačkoj (2017), 78.2 odsto u Norveškoj (2017), 71.7 odsto u Španiji (2019), čak 87.1 odsto u Švedskoj (2018), uz nešto manjih 67.5 odsto u Velikoj Britaniji (2019) i tek 48.7 odsto u Francuskoj (2017). Dok je RIK u Srbiji, posle dve nedelje brojanja i dumanja, najzad proglasila rezultate izbora, pa i izlaznost od tankih 49 odsto. A što jeste značajno manje od gotovo svih zapadnoevropskih demokratija.

Da li to onda znači da je čuveni bojkot uspeo?

Ne znači, jer bojkot nije uspeo. Izlaznosti na prethodne parlamentarne izbore u Srbiji bile su 57.8 odsto (2012), 53 odsto (2014) i 56 odsto (2016), te ovih 49 odsto pandemijski izašlih građana i nisu nešto neobično i nadnaravno manje. Jedino što izbori u Republici Srbiji pokazuju je sledeće: (dugo)trajni deficit demokratije u našem društvu. Ali i to da je hronična nezainteresovanost većine građana naše Republike za izbore i politiku, takođe – racionalna.

Naime, ona je odraz razumnog skapiravanja da je naš glas u toj šatro demokratskoj gužvi, na koju se i inače teško navikavamo i nimalo je ne razumemo, krajnje beznačajan i nebitan. Za razliku od glasača u stabilnim demokratijama na evropskom kontinentu, mi se radije ne maltretiramo do lokalne mesne zajednice ili osnovne škole u kvartu. Čemu cimanje, da nam tamo prskaju kažiprste, pod odštampanom zastavom koja je na školsku tablu ukrivo zalepljena selotejpom?

Ako dohvatimo srednjoškolski udžbenik iz Ustava i prava građana, u njemu verovatno piše da, u demokratijama, politički pismeno i dobro informisano stanovništvo racionalno razmatra svoje lične i opšte interese.

Na osnovu čega zatim pažljivo procenjuje, odabira i glasa za partije i lidere na slobodnim i ravnopravnim izborima. S tim u vezi, demokratski izabrani parlamenti, skupštine ili predstavnički domovi jesu tela koja odistinski oslikavaju volju građana u nekoj političkoj zajednici ili društvu. A da je to zaista slučaj, broj stvarnih demokratija na planeti Zemlji bio bi tačno – nula.

Građani mnogo više glasaju na osnovu osećaja u svom stomaku, nego kalkulacija u svom razumu. Ne poznaju svoja državna uređenja, političke sisteme, Ustave, niti partijske programe i geopolitike.

I menjaju političke stavove čak i na osnovu reči koje im marketinški ponudimo. Na primer, isti ljudi će reći da država troši previše novca na socijalna davanja, a premalo novca na pomoć siromašnima.

Dok su demokratski izabrani parlamenti sve samo ne reprezentativno preslikana društva, pa čak i po osnovnom kriterijumu broja muškaraca i žena u skupštinskim klupama.

I zato narajcani bojkotaši maše i temu i ceo fudbal. Izbori uopšte nisu suština, poenta, kvintesencija, niti nekakav praznik demokratije. Već samo jedan od mnogih mehanizama putem kojih građani kontrolišu i pozivaju vlast na odgovornost.

A najčešće nisu ni naročito dobar mehanizam za tu važnu kontrolnu stvar, bar u poređenju sa npr. ravnotežom i odvojenošću grana vlasti, nezavisnim institucijama i slobodnim medijima. Mnoge autokrate vešto koriste izbore u svoju političku korist, kao npr. Vladimir Putin i njegov hibridni režim putinizma.

U kojem se golemi državni resursi (zlo)upotrebljavaju za progon opozicije, brutalnu propagandu, i za manipulaciju izbornim pravilima i rezultatima. A društveni problem Srbije je i taj što se putinizmu besramno dive i vlast, i opozicija, i mnogi građani.

I ne radi se toliko o tome da u Srbiji nedostaje ponuda političkih informacija. Postoji gomila dobrih, preciznih i tačnih vesti, činjenica, istraživanja i podataka, samo ukoliko se potrudimo da ih potražimo. I da na osnovu njih procenimo za koga (ne)ćemo glasati.

Radi se o tome da nedostaje tražnja za tačnim političkim informacijama među građanima naše Republike. Racionalna neukost građana u pogledu politike je dugotrajna, čvrsta i tvrda činjenica koju društveni naučnici primećuju i u razvijenim demokratijama.

A ista se razmatrala i mislila i u onim antičkim. Još je Platon u dijalogu Gorgija tvrdio da demokratija ne valja ništa zato što usvaja politike na osnovu smatranja neukih masa. Njegov učenik Aristotel je tu bio umereniji, navodeći da te mase kolektivno ipak imaju više znanja i informacija od bilo koje osobe pojedinačno. Jer niko od nas posebno nije pametan kao što jesmo pametni svi mi zajedno.

Ali, džabe. Kada radije smatramo da smo mi ti koji smo najpametniji, iako tradicionalno glasamo stomakom, preponama ili zadnjicom, a ne mozgom.

Zato – jebeš izbore. Ljudska bića po pravilu glasaju za one kandidate koji (tvrde da) najviše liče na njih same i koji (tvrde da) najbolje zastupaju njihovu sopstvenu sortu, vrstu ili klasu ljudi. A dok se mi konzumeristički bavimo jedino izborima ili glasanjem jednom u četiri godine – stvarnost i život prolaze pored nas.

Izbori su tek malo skuplje našminkani rijaliti program. Dok je televizijski format predizbornih debata i političkih duela i zaista pozajmljen iz TV kvizova. Demokratija se pre svega ogleda u ravnoteži i međusobnoj kontroli grana vlasti, u političkom pluralizmu, te u slobodi ponašanja i društvene kritike. I to je ono što nam najviše nedostaje.