Uzgred, ovog „mutanta“ ili „Frankenštajna“ od predmeta već slušaju učenici u srednjim stručnim školama, i nije se pokazao kao suvisao i dobar, naprotiv

Sociolog Piter Berger je svoju odličnu knjigu „Poziv na sociologiju“ (1963.) započeo sledećom blistavom opservacijom: postoji veoma malo viceva o sociolozima. I sad, nije vic, ali svejedno: šta dobijete kada ukrstite sociologa i pravnika? Dobijete „Sociologiju sa pravima građana“. Da, uopšte nije smešno, već žalosno. Jer, ovako se dobija jedan nakaradni i hibridni predmet koji je posve neuko i neznalački predložen za školsku 2018/19. godinu u srednjim školama u Srbiji. Naime, izvesna „Radna grupa za izradu smernica razvoja opšteg srednjeg obrazovanja“ predvidela je da se fond časova sociologije u gimnazijama smanji, i to tako što će se predmeti Sociologija i Ustav i prava građana polno spojiti u jedan besplodni nastavni predmet – tzv. Sociologiju sa pravima građana. Uzgred, ovog „mutanta“ ili „Frankenštajna“ od predmeta već slušaju učenici u srednjim stručnim školama, i nije se pokazao kao suvisao i dobar, naprotiv. Kako svedoče nastavnici sociologije, gradivo je time postalo iscepkano i nabacano, a znanje o društvu i društvenim fenomenima marginalizovano i obesmišljeno.

Na ovaj način, osim što se nastavnim jedinicama koje pripadaju sociologiji faktički smanjuju broj, udeo i vidljivost (u ime „prava građana“), otvara se i sledeća opasna i skandalozna mogućnost. A to je da ovu hibridnu „Sociologiju sa pravima građana“ po školama zapravo drže i predaju prekobrojni diplomirani pravnici. Koji o sociologiji (pa i društvu) najčešće ne znaju gotovo ništa, osim one jedne „dosadne“ i „suvoparne“ „Sociologije“ koju su verovatno bili slušali, napamet naučili, i sa tankom šesticom položili na prvoj godini svog Pravnog fakulteta. A da li, moliću, onda i sociolozi, koji su na studijama bili slušali sociologiju prava, mogu da budu advokati, tužioci, sudije ili javni beležnici? Da na sudu zastupaju nekoga, da sklapaju ugovore i unaokolo tužakaju i parniče? Stotinu mu Emila Dirkema i Maksova Vebera, da li onda sociologijom zaista mogu da se bave i dečurliji je predaju i diplomirani ekonomisti, psiholozi, istoričari ili geografi? Jer, šta sad, svi živimo u društvu, pa valjda onda to društvo i poznajemo, zar ne? Poput Muje koji u ilustrativnom vicu na pitanje o tome da li je čitao „Na Drini ćupriju“ odgovara sa jednim „Šta čit’o – hod’o!“ (ko to kaže da nema viceva o sociolozima?).

A ne radi se tu ni samo o praktičnom problemu budućeg prosvetarskog zaposlenja ili nekakvog fonda časova onih studenata koji su do(bro)voljno sumasišavši, nastrani i perverzni da upišu tu neku sociologiju na Filozofskom fakultetu, i zatim je predaju krdu gimnazijskih ili srednjestručnih tinejdžera. Radi se o sledećem: društvo koje sistematski sprečava svoje članove da steknu naučna znanja o tom istom društvu, da ga (u)poznaju, analiziraju i rastoče na sastavne delove, jeste društvo koje je osuđeno na propast i slom. Tačnije, društvo koje upadljivo ne želi da sazna nešto o samome sebi je društvo koje nema budućnost. Jer, šta je tačno sociologija? Nauka, ali i srednjoškolski predmet o ljudskom društvu, koji, između brojnog ostalog, postavlja i brojna subverzivna pitanja o državi, vlasti, politici, sukobima, klasama, društvenim pokretima, nejednakosti, statusu, ugledu, znanju, nauci, ideologiji, istoriji, ekonomiji, moralu, vrednostima, interesima, organizacijama, radu, porodici, braku, gradu, selu, religiji, kulturi, umetnosti, sportu, medijima, internetu, društvenim mrežama, globalizaciji, identitetu, rasama, nacijama, nasilju, kriminalu, obrazovanju, zdravlju, hrani, polu, rodu, omladini, emocijama, telu, seksualnosti, pa tek onda i pitanja o pravu i pravima građana. I, žao mi je, ali samo sociolozi su oni koji imaju ta i takva krajnje značajna znanja. U pitanju jeste nauka koja kumulativno poseduje, i ljudima i omladini nutka, neke sjajne naučne odgovore na razna pitanja koja tište savremenu egzistenciju.

Na primer, kako nastaju revolucije i društvene promene? Zašto su neki ljudi bogati, a neki siromašni? Zašto želimo ajfone u džepu, Mercedese u garaži, i podšišane travnjake pred ulaznim vratima? Kakav je uticaj medija i društvenih mreža na ljude i omladinu? Šta je tačno uzrok kriminalnog ponašanja, huliganizma ili konzumiranja alkohola i droga? Zašto dečake oblačimo u plavo, a devojčice u roze? Zbog čega su razvodi braka u porastu? Kako to da su neke države razvijenije od drugih? Zašto (ne) verujemo u bogove ili boga? Kako to kapitalizam prodire u sve sfere društvenog života? Koje je poreklo terorizma? Zašto devojke nose štikle i kratke suknje, a muškarci odjednom depiliraju prsa? Zašto deca iz bogatijih porodica dobijaju bolje ocene na školi i na fakultetu? Zašto je programiranje među najplaćenijim zanimanjima? Kako nam u životu i blagostanju pomažu društvene veze? Kako nastaju i nestaju nacije, i otkuda nacionalizam? Zašto naše bolnice, zatvori i škole toliko liče jedni na druge? Kakvi sve tipovi vlasti postoje? Zašto kultura zaostaje za tehnologijom? Zašto se ženimo i udajemo, te rađamo decu, ili to pak ne radimo uopšte? Kako etiketiramo homoseksualce? Zašto nas političke elite lažu, i zašto im gledamo kroz prste? Kako se predstavljamo u svakodnevnom životu? Kako to da su naša moda, muzika i film takvi kakvi jesu? Zašto sa prijateljima odlazimo na kafu ili na pivo?

Da li zaista želimo da lišimo srednjoškolce Srbije odgovora na ta značajna pitanja? U razvijenim zemljama (Zapada), „Poznavanje društva“, „Društvena nauka“ ili jednostavno „Društvo“ je redovni i uobičajeni srednjoškolski predmet u sve četiri obrazovne godine. A mi u Srbiji ga svodimo, smanjujemo i redukujemo na nekakvu hibridnu ili „instant“ formu(lu) „Sociologije sa pravima građana“ u već tanka dva polugodišta. Dok postoji to nešto što je briljantni sociolog Rajt Mils, inače marksista i bajker iz Teksasa, nazvao „sociološkom imaginacijom“. U pitanju je svest i spoznaja o tome da ono što nam se dešava u životu nije samo proizvod naših ličnih odluka, karakteristika i želja, već i posledica nekih dubljih društvenih, strukturnih i posve socioloških uzroka. Na primer, ako smo dobili otkaz zato što smo se bili uspavali i zakasnili na posao, okej, to jeste naša krivica. Ali, ukoliko smo izgubili posao zato što je nezaposlenost u društvu naprasno porasla za 10 odsto, to više nije naša lična stvar (čak i ako, dobro izdresirani, krivimo sami sebe), već jedan širi društveni problem. I za čije skapiravanje i posledični bunt nam treba upravo – sociološka imaginacija. Da li odistinski želimo da našoj deci oduzmemo tu sociološku maštu?

I zato, i pobogu i dođavola, čemu još sociologija u srednjim školama? Pa, evo zašto. Prvo, ona unapređuje znanja mladih ljudi o društvenom svetu, i uvećava njihovu motivaciju i interesovanje za izučavanje društvenih fenomena, procesa, struktura i grupa na jedan naučni (a ne laički) način. A tu valja istaći i da je američka Nacionalna fondacija za nauku bila uključila društvene nauke u popularno polje STEM nauka i disciplina, dakle, u polje nauke, tehnologije, inženjerstva i matematike. Drugo, podučavanje srednjoškolaca sociologiji može biti važno i za njihov lični razvoj, posebno u periodu prelaska iz doba adolescencije u doba zrelosti. Sociološke teme poput dinamike vršnjačkih grupa, omladinskih potkultura, grupnih identiteta, romantičnih i prijateljskih odnosa, emocija i seksualnosti, devijantnosti i konformizma itd., mogu da pomognu transformaciji od uronjenosti u srodničko i školsko okruženje u jedan slobodniji i nezavisniji kontekst fakultetskog života i tržišta rada. Treće, sociologija pruža mogućnosti za produbljivanje upravo onih analitičkih veština i veština kritičkog mišljenja koje su od ključne važnosti za uspešno fakultetsko obrazovanje, koji god fakultet omladinci bili odabrali posle srednje škole – filozofski ili prirodnjački, svejedno. Jer, sociologija podvlači značaj izučavanja i prirodnog i društvenog sveta sa jedne kritičke distance, uz neprekidno (pre)ispitivanje postojećih ili dominantnih pretpostavki, predrasuda, stereotipa, pristrasnosti i generalizacija koje proističu iz konvencionalnih ili tradicionalnih verovanja.

Zatim, četvrto, sociologija analizira mnoge savremene društvene procese i probleme sa kojima će se mladi ljudi susretati u svom ličnom i profesionalnom radu, poput nezaposlenosti, siromaštva, nejednakosti, nasilja, diskriminacije, terorizma, (bio)tehnoloških izazova, klimatskih promena itd. Ona poseduje i konceptualne i analitičke alate za delovanje u pravcu rešavanja ovih i drugih globalnih izazova koji će odlikovati 21. vek. Najzad, sociologija ukazuje i na potrebu za sticanjem jednog „mnogo šireg gledišta o tome zbog čega smo onakvi kakvi jesmo i zašto se ponašamo onako kako se ponašamo“, kako je to bio rekao sociolog Entoni Gidens – inače uticajni savetnik (Vučićevog savetnika) Tonija Blera. Drugim rečima, sociologija nas uči tome da ono što smatramo „prirodnim“, neizbežnim, dobrim i istinitim, uopšte ne mora takvo da bude, i da je takvo mišljenje samo rezultat uticaja mnogih kulturnih i društvenih sila. Zato je sociologija često i jedna kontraintuitivna i „neočigledna“ nauka koja poznaje one principe funkcionisanja društvenog sveta koji se nalaze ispod površine uobičajenih shvatanja ili verovanja. I otuda sociologija nije samo još jedna suvoparna, nerazumljiva, opšta i odviše teorijska i „nepraktična“ nauka koja govori o svetu praznih koncepata koji su nebitni za naš lični život. Sociološka (sa)znanja su u debeloj vezi sa našim svetom i životom, u vezi sa tim kako vidimo društvo, kako ga razumemo, kako se u njemu ponašamo, i kakvo će to društvo da bude. Naprosto, sociologija i može i mora da pomogne mladim ljudima da bolje razumeju sami sebe i društvo u kojem žive. A možda baš zato sociologija toliko smeta?