Derivacije Pareta

Nažalost, jedini deo Paretove sociološke teorije koji se (pre)poznaje u društvenoj nauci ovdašnjoj jesu njegove ideje o istoriji kao groblju aristokratija, odnosno makijavelijanske tvrdnje da su elite te koje istinski vladaju društvom, malo silom i malo lukavstvom. Što je tvrdnja oko čijeg se autorstva tužakao sa zemljakom Gaetanom Moskom. Ove ideje zvuče poznato i na temelju političke svakodnevice svakog od nas sa dovoljno distance i cinizma nakon pritiska dugmeta na daljinskom upravljaču. Međutim, Paretova misao mnogo je složenija, podsticajnija i savremenija od ovih prostih ideja koje su, možda, a ne mora da znači, uzburkale kašu u glavi kakvog fašiste.

Naime, u svojoj sociologiji, Pareto je govorio o intelektualnim sistemima opravdanja našeg ponašanja, odnosno kamuflaže sopstvenih stvarnih motiva. Ove sisteme je nazvao „derivacijama“. U pitanju su naša objašnjenja – pred sobom i drugima – zašto (baš tako) radimo to što radimo. I zašto od drugih očekujemo da se na određeni način ponašaju. Naši motivi i naše želje su, kaže Pareto, obično iracionalni i nelogički. A onda izmišljamo logička opravdanja za njih. Dakle, kada želimo da nekoga nagovorimo na nešto, nutkamo derivacije ili sisteme opravdanja. „Uradi to, zato što moraš slušati svoje roditelje“. Ili, „ponašaj se ovako, jer je tako odvajkada“. I jer „tako svi rade“. Ili, „Nemoj to da radiš, zato što ćeš goreti u paklu“, i varijacije na temu. A iza svega toga zapravo stoje sasvim sebični i lični motivi, od oca do popa. I, naravno, političara: „Slušaj baš mene, zato što ćemo tako sačuvati Kosovo“. Ili „zato što ćemo tako ući u Evropsku uniju“, Paretu je svejedno.

I ovo je mesto na kojem možemo učiti od Pareta, kao što su učili na Harvardu. I iskoristiti to za realističko i istinsko objašnjenje svake politike. „Glasaj za nas, jer ćemo dovesti strane investicije“ ili „zato što ćemo se obračunati sa korupcijom i kriminalom“ – sve su to samo Paretove derivacije. Prividno logička objašnjenja za neke vrlo ljudske, praktične i sopstvene motive, i za ostvarenja ličnih želja političara koji ih izgovaraju. A te želje obično podrazumevaju neke privilegije za sebe i svoju porodicu ili znače naše pare u njihovom džepu. „Dovedi mene na vlast, jer ću učiniti tvoj život boljim“ osnovna je derivacija, dakle, lukava obmana prakse koju zovemo politikom. Isuviše cinično? Samo ako je i dečko koji je cara video golim bio cinik.

Neke od Paretovih ideja zaista su – a sigurno iz nehata – bile „lak plen“ za Musolinijeve bande, a neke druge to nikako nisu mogle biti. Sa porastom broja njegovih godina, rasli su i njegov politički i lični cinizam, nepoverenje prema demokratiji i mogućnostima boljeg sveta uopšte. I definitivni primer Paretovog cinizma u pogledu na društvo bio je njegov pozni stav prema ženama. Smatrao je da su žene po prirodi nesta(bi)lne i promiskuitetne. Naime, njega je napustila supruga, bežeći sa slugom ili kuvarom, što je prilično teško podneo.

Kada je o politici reč, da li ćemo njegov cinizam nazvati zrelošću ili pobenavljivanjem, zavisiće od nas. Nesporne činjenice samo su da je posedovao jedan od najboljih podruma vina u Evropi, kao i da je voleo mačke i imao ih gomilu. A to da li su se teorijski sadržaji podruma u njegovom umu vremenom pretvorili u političko sirće ili dobro vino, stvar je ličnog ukusa. Njegovim rečima, ovo su već naše derivacije. I to su Paretovi čvrsti i vredni teorijski koncepti koji ostaju, traju i upozoravaju.