Duboka država Srbije 1Foto: Luca Marziale / Danas

O tome svedoče akteri, dokumenti, sudski procesi, kao i ishodi ovog ubistva ili društvena stvarnost.

Međutim, nije li sintagma duboka država još jedna zaveraška izmišljotina o famoznim vladarima iz senke?

I lakmus papir za prepoznavanje teoretičara zavere i sličnih kreatura sa alufolijom na glavi?

Pa, i jeste i nije.

Evo i kako.

Koncept duboke države izvorno potiče iz – Turske (derin devlet.

Označava neformalnu mrežu oficira, sudija, bezbednjaka, imućnih osoba i kriminalaca koji utiču na donošenje odluka u Turskoj, pa i svrgavaju mnoge turske lidere u 20. veku.

Oni to čine u svom koruptivnom interesu, dok tvrde da baštine sekularnu, republikansku i nacionalističku ideologiju Ataturka i Mladoturaka sa početka 20. veka.

Poreklo turske duboke države istoričari markiraju još u period sloma Otomanskog carstva i Balkanskih ratova.

U julu 2016, turski predsednik Erdogan je za pokušaj državnog udara optužio upravo vojne i dubokodržavne strukture u zemlji mu.

Naravno, duboku državu nisu otkrili jedino Mladoturci, već je u pitanju topla voda za čaj ili domaću kafu. Ili svaki paralelni sistem vlasti onih moćnih, uticajnih i tzv. sivih eminencija.

Čine ga nezvanične grupe i mreže pojedinaca iz vojske, policije, bezbednosnih službi, privrede, kulture, medija itd, a koje ostvaruju značajan deo moći i/ili uticaja na državnu politiku.

U tom smislu, mnogo neutralniji termin od zaveraškog duboka država, zapravo je pojam – država u državi (imperium in imperio).

Poznavali su ga i stari Grci i Rimljani, a o Katoličkoj crkvi kao državi u državi govorilo se i u Evropi u 18. veku.

O teško promenljivim, okoštalim i gvozdenim elitama pisali su i Mihels i Pareto početkom 20. veka.

I u Sovjetskom Savezu sa satelitima, KGB je delovala kao odistinska duboka država.

Jer, zvaničnici KGB-a imali su mnogo više realne moći u državi u poređenju sa zvaničnim donosiocima odluka iz Centralnog komiteta Komunističke partije.

A i na kapitalističkom i demokratskom Zapadu, mnogi levičari i akademski sociolozi poput Rajta Milsa prepoznaju tzv. vojno-industrijski kompleks kao svojevrsnu državu u državi, odnosno kao nedemokratsku vlast onih dubokih političkih, privrednih i vojnih elita.

U pitanju nije sociološka teorija o zaveri malobrojnih političara, direktora i bogataša.

Već razborita analiza difuzne, ali i realne društvene moći jedne kvazinasledne elite ili kaste sačinjene od nekoliko hiljada pojedinaca, a koji se i ne moraju poznavati lično.

Najzad, nakon Arapskog proleća, mnoge kontrarevolucije i povratke na status kvo, izvele su duboko ukorenjene ili dubokodržavne strukture u Egiptu, Siriji i Jemenu.

Baš kao i u Srbiji.

Međutim, zahvaljujući Trampu i trampoidima, naučni fenomen duboke države transformisan je u krajnje jeftinu, priprostu i banalnu, ali i viralnu i zloćudnu – teoriju zavere.

Tramp je počeo da koristi tu sintagmu kao političku diverziju da bi izbegao svaku kritiku svoje vlasti i skaradnog ponašanja.

Tvrdio je da se „bori protiv duboke države“ koja mu stalno radi o glavi.

Svaka analogija sa vučićevskim državnim udarima, haosima i bezumljima je dobrodošla.

I, ova priča je zajahala na antisemitske i podjednako duboko ukorenjene teorije zavere o nekakvim vladarima iz senke, tajnim elitama i sličnim Sionskim mudracima.

Pa su desničari u Americi i svetu počeli da fantaziraju o jevrejskim kabalama i mračnjacima po vašingtonskim picerijama koji upravljaju državom kad ne piju krv deci.

Na ovaj način, vulgarizovan je i obesmišljen jedan legitimni sociološki pojam ili politikološki fenomen.

Sve dok se 12. marta ne prisetimo – atentata na Đinđića.

Ili trenutka kad je ona stvarna duboka država Srbije ispuzala ispod kamena naše društvene istorije.

Jer duboka država Srbije tada jeste razotkrila svoje ružno lice.

Izlila se poput septičke jame, pa i danas plivamo u tim političkim izlučevinama i ideološkim fekalijama.

Kako to?

Prvo i osnovno, streljanje Đinđića bilo je organizovano iz isključivo političkih razloga.

Zato i nema mnogo smisla da zaveraški istražujemo čuvenu političku pozadinu atentata.

Ona je tu ispred nas ili pred našim očima.

Poznata je, otkrivena i gola kao od oca nacije rođena.

Uostalom, Đinđićeve ubice nisu bili usamljeni fanatici poput Lija Harvija Osvalda, već uniformisani službenici države ili saradnici državne bezbednosti.

Drugo, i optužnicu za atentat nije činilo krivično delo običnog ubistva, već udruživanje radi neprijateljske delatnosti.

Dakle, bio je to eksplicitni i udruženi (kontra)napad nezvanične ili duboke države na onu zvaničnu državu – vlast Zorana Đinđića nakon Petog oktobra. O tome je pisao i advokat Srđa Popović, ali su svedočile i same ubice.

Rečima Zvezdana Jovanovića, njihova namera bila je da „spasu Srbiju“ i da umesto „izdajničke dosovske vlade, na vlast dovedu prave patriote“.

Dok Milorad Ulemek Legija u pismu javnosti, otvoreno navodi da Petooktobarci „zbog priključenja modernim svetskim integracijama gaze uporišta nacionalnog ponosa i dostojanstva, pri čemu ljagaju iskrene patriote“.

Ovo je bio i ostao vokabular Miloševićevog režima koji je sebe nazivao patriotskim, nasuprot izdajnicima i stranim plaćenicima poput Đinđića.

Suština atentata zato i jeste bila u restauraciji ovog režima, odnosno u povratku moći i uticaja njegovih intimusa, saradnika i sličnomišljenika.

U pitanju je bio povratak duboke države Slobodana Miloševića na neformalnu vlast.

Treće, ključni razlog za tu kontrarevoluciju bio je krajnje personalan i sitnosopstvenički za pripadnike Miloševićeve (duboke) države u onoj Đinđićevoj.

Reč je o nameri desetina ili stotina mnogih konkretnih osoba da ne završe na sudu ili na robiji, u zemlji ili u Hagu, a zbog zloupotrebe položaja, političkih ubistava, kao i ratnih zločina tokom 1990-ih godina.

I namera da prosto zadrže (ili uvećaju) privilegije i kapital koje su stekli.

Četvrto, izvođači radova duboke države Srbije – Jedinica za specijalne operacije – ispuzala je već u novembru 2001, kad organizuje oružanu pobunu, odnosno puzeći državni udar.

Peto, duboka država Srbije pokazala je svoje zube i stalnim pritiscima, ubijanjem svedoka i opstrukcijama suđenja za atentat na Đinđića.

Šesto, ova duboka država Srbije je već 6. oktobra 2000. nastojala da se odbrani i zaštiti od lustracije i poziva na odgovornost, pod krinkom legalizma i protivljenja revanšizmu.

Sedmo, Ulemek se doslovno predao (dubokoj) državi, smatrajući da će ga zaštititi, i tako dalje. Treba li još dokaza da duboka država Srbije – postoji?

A šta je ishod ili rezultat delovanja ove duboke države?

Reforme su zaustavljene, a sistem se vratio na fabrička podešavanja Slobodana Miloševića.

Po spoljnopolitičkom ukusu Mirjane Marković, na delu je otklon države prema Zapadu i okretanje prema Rusiji i Kini.

Miloševićeve ratne zločince na aerodromu dočekuje država.

Većina aktera kriminalnog Miloševićevog režima ostala je na slobodi, a mnogi su danas i na vlasti.

Ne rešavaju se zlodela pripadnika duboke države, poput ubistva braće Bitići, Slavka Ćuruvije i drugih. Đinđić je mrtav, a ideologija miloševićizma je živa i zdrava.

Pogledajmo samo u tabloide, javno mnjenje, i slične Ćirilice: Zapad je protiv Srbije.

Srbi su ugroženi u regionu.

Srbija nije učestvovala u ratu.

Ratni zločini su izmišljotina.

Kosovo je Srbija. Volimo te, otadžbino naša.

Elite vlasti, sive eminencije, centri moći, vlade u senci, pa i duboka država, zaista jesu žestoko istrošeni ili izraubovani pojmovi, te ih valja izbegavati u pristojnom društvu i analizama koje drže do sebe.

Ali, političke zavere postoje. Tzv. teorije zavere su te koje su lažne. Ne brkajmo ih.

Ubistvo Zorana Đinđića bila je zavera duboke države. Ali ne onakva kako zaveru i duboku državu zamišljaju Perice, Slavice i teoretičari zavere sa izlivom Jutjuba u mozak.

Gde petoro tajnovitih ljudi iz famozne senke upravljaju svakim aspektom naših života (i što je utešan izgovor za neuspeh tih života).

Ne ide to tako.

Već je, kao u spomenutoj Turskoj, u pitanju sistem od više stotina ili pak hiljada ljudi – oficira, bezbednjaka, sudija, političara, sveštenika, akademika, književnika, redovnih i estradnih umetnika, privrednika i kriminalaca.

Pa, samo u akciji Sablja privedeno je 11.600 ljudi. I gde svi oni (ili većina) uopšte i ne moraju da se zatajno susreću, razgovaraju, niti poznaju među sobom da bi zaverašili.

U pitanju su realne (iako difuzne) i paralelne strukture vlasti koje imaju značajnu moć i uticaj već više od tri decenije.

Ovo su ideološki sličnomišljenici koji delaju u svom zajedničkom političkom i finansijskom interesu, a kojeg je najbolje definisao Zvezdan Jovanović – „da na vlasti budu prave patriote, a ne izdajnici“.

Što u prevodu Miloševićevog žargona znači sledeće – da Srbijom vladaju velikosrpski, antizapadno i antimoderno orijentisani ljudi i svetonazori.

Kao i da se pripadnicima ili saradnicima duboke države usput nameste neki kriminalni i/ili koruptivni poslići, naravno. Zato ne dozvolimo da duboka država Srbije (p)ostane – država Srbija. Bar ako je zaista volimo.