Ovaj kosmati filozof, teoretičar, revolucionar i genijalni mislilac rodio se 5. maja 1818. godine u Triru na jugozapadu Nemačke, oblasti poznatoj po vinu (rizlingu). Bio je najstariji sin od šestoro preživele dece, a obe strane njegove porodice bile su jevrejskog porekla i imale su rabine među bliskim precima. Prateći očeve stope, Marks u 18. godini upisuje Pravni fakultet u Bonu, ali je zapravo učio „životnu školu“. Pio je previše piva i stalno se tukao (sa trajnim ožiljcima), a bio je i kopredsednik studentskog „udruženja“ posvećenog oblokavanju (tzv. „Društva za opijanje po tavernama iz Trira“). Trošio je mnogo novca i zapadao u kockarske dugove, čitao je i pisao poeziju, drugim rečima, pripremao se za akademsku karijeru i/ili karijeru borbenog revolucionara. Ubrzo napušta pravo, i prebacuje se na studije filozofije u Berlinu. I tamo zapada u „loše društvo“ militantnih ateista i političkih radikala, ali je najzad počeo da intenzivno radi, čita i uči, i ubrzo se nametnuo kao briljantni i najtalentovaniji student svoje generacije. Doktorirao je već u 23. godini sa buntovnom tezom o filozofskim materijalistima i ateistima (Demokritu i Epikuru). Ali, uprkos tome što je bio (pre)poznat kao genijalan, nije bilo šanse da ga tako kontroverznog i nekako „jevrejskog“ zaposle na fakultetu. Krenuo je putem društvene margine i ilegale, odnosno stazama istraživačkog i analitičkog novinarstva, te revolucionarnog udruživanja i „kritike svega postojećeg“. I, tada polako nastaje Karl Marks kojeg navodno poznajemo, iako zapravo pojma nemamo.

Jer, priupitajmo prosečnog Petra Petrovića sa uplatnice o tom Karlu Marksu u našim postsocijalističkim društvima, i „saznaćemo“ da je Marks (udružen sa Engelsom, Lenjinom i Titom) zabranjivao krsne slave, jahao popove i profesore, slao na Goli otok, proterivao razne Hadži-Milentijeviće sa Dorćola, i omladini vrućim nožem lično urezivao petokrake na čelo. Ali, to su samo naše lokalne nastranosti i perverzije. Uostalom, ako je Marks „kriv“ za staljinističke gulage, onda je jednako tako „zaslužan“ i za prvog čoveka u kosmosu, zar ne? Danas o Marksu i jedan Njujork tajms i Gardijan argumentovano pišu kao o čoveku koji je, prosto, „bio u pravu“. A upravo o tome pišu i istorija i društvene nauke, po svim univerzitetima na planeti. Jer, duboki naklon i hvala Marksu na sledećem banalno genijalnom i genijalno banalnom uvidu: društvo je pre svega podeljeno u klase. Na one koji poseduju fabriku (ili firmu, trafiku, dragstor, apoteku, poljoprivredno zemljište, stanove za izdavanje itd.), tj. kapital, i na one koji isti ne poseduju. I takvo stanje stvari proizvelo je i proizvodi – istoriju. I politiku, kulturu, umetnost, nauku i filozofiju. Baš kao i velike društvene nejednakosti koje jedne čine bogatim, a druge siromašnim, odnosno bednim, bolesnim i neobrazovanim. Upravo zato, bilo bi bolje i nekako humanije da svi zajedno, kao društvo ili zajednica, posedujemo te fabrike, i da upravljamo njima u interesu svih, a ne samo u interesu bogate manjine. I to je taj neki – komunizam. I šta je tačno loše u tome? Elvis Kostelo se suvislo bio zapitao „Šta vam je tako smešno u vezi sa mirom, ljubavlju i razumevanjem?“ A šta je nama tako smešno u vezi sa jednim „od svakog prema sposobnostima, i svakome prema potrebama“ iz Marksove „Kritike gotskog programa“ iz 1875? U čemu je tačno problem sa tom izopačenom, jeretičkom, zlom i naopakom idejom o – ravnopravnosti svih ljudi?

„Marks nije sročio nekakvu doktrinicu, on nije mesija koji je za sobom ostavio svežanj parabola, prepunih kategoričkih imperativa, neospornih, apsolutnih normi, izvan kategorija vremena i prostora“, pisao je Antonio Gramši na stogodišnjicu Marksovog rođenja, 5. maja 1918. godine. „Karl Marks je za nas učitelj duhovnog i moralnog života, a ne pastir sa šibom“, ne „balavac koji kmeči u kolevci, ni bradati čovek koji plaši crkvenjake“, već neko ko „podstiče na razmišljanje lenje mozgove, budi plemenite snage koje dremaju ali se moraju probuditi, jer im predstoji odlučan boj“. A tokom čitavog 20. veka jeste bilo „ustalo zemaljsko roblje“ i razum jeste internacionalno „zagrmeo u svom gnevu“. Taj isti Karl Marks je (in)direktno inspirisao sve one koji nemaju ništa da izgube osim svojih lanaca: radničke pokrete i sindikate, baš kao i žene, crnce, antikolonijalne pokrete i homoseksualce i sve ostale unesrećene, diskriminisane i bedne ljude širom sveta. Kapitalizam jeste moćno razorio i hrabro rastočio fiksirane, učmale, feudalne i aristokratske društvene odnose, ali „poput čarobnjaka koji više ne može da kontroliše svoje čini“, veli Marks, učinio je i da ljudi skapiraju stvari mnogo realnije i samosvesnije. I učinio je da svi najzad požele život koji je vredan življenja i da zamisle da je drugačiji svet moguć. Osmočasovni radni dan, godišnji odmor, zdravstveno i socijalno osiguranje, ali i raskrinkavanje veze između politike i kapitala, raščaravanje vladajuće ideologije u religiji, kulturi i umetnosti, i nepokolebljivo dosledna odbrana i zaštita svih „sužnjih koje mori glad“ i „prezrenih na svetu“, za sve je to značajnim delom zaslužan naš bradati i čupavi slavljenik. Malo li je na ovu skupoću?

Rame uz rame sa Galilejem, Njutnom, Darvinom i Frojdom, Karl Marks je pristigao do nebrojeno mnogo briljantnih naučnih uvida, zaključaka i činjenica o društvenim klasama, robi, novcu, sukobima, državi, otuđenju, ideologiji, istoriji i ljudskim emocijama. Možda jedino na šta je bio zaboravio je to da kapitalisti i buržuji znaju da – čitaju. Jer, čitajući Marksa, dotični su postali uzrujani i nervozni, nevoljno koristeći mnoge njegove zaključke. U 20. veku, od studenata filozofije do predsednika država, svi su bili usvojili Marksov pristup ekonomiji, istoriji i društvu. Kada je CIA analizirala stanje u Vijetnamu ili Čileu 1960-ih, podelila je ova društva na klase. A kada su Nikson ili Tačerka bacili geopolitički pogled na svet, pitali su se ko kontroliše sredstva za proizvodnju. Džordža Buša matorog je devedesetih nasledio prepaljeni saksofonista Bil Klinton sa sloganom „Radi se o ekonomiji, glupane“. Ni sam Karl Marks to ne bi bolje rekao. Jednostavno, ljudi su implicitno prihvatili marksističku dijagnozu, zbog čega su kapitalisti naprasno poboljšali uslove života i rada za proletere u plavim kombinezonima i/ili u belim košuljama, zasuli ih robom široke potrošnje, ojačali njihovu nacionalnu svest i integrisali ih u vladajući politički sistem. A kada su radnici počeli da glasaju na izborima, buržuji su iznova mogli da spavaju mirno u svojim krevetima. I revolucije su ostale rezervisane samo za zemlje seljaka: Rusiju, Kinu i ostale.

Najzad, rođendanlija Marks je bio i tragična figura naše nesrećne civilizacije. Proteran je iz Nemačke, Francuske i Belgije, a u Engleskoj je preminuo kao apatrid, od plućne tuberkuloze. Zbog napornog rada i siromaštva, patio je od teških bolesti koje su uticale na njegov vid, stomak, pluća i jetru, uz gnojne čireve po koži, zadnjici i genitalijama (koje je detaljno opisivao Engelsu). Ipak, njegovo delo i nasleđe učinilo je da bar polovina stanovništva planete, uključujući tu i građane Jugoslavije, pokrene svoje društvene revolucije u potrazi za boljim životom za sve ljude, a ne samo za šačicu ili nekolicinu. Zato bauk Karla Marksa, srećom, i dalje kruži Evropom. I cirkuliše među ljudskim životinjama koje misle da sve to može i mnogo bolje od ovoga što nam se trenutno dešava. U Marksovim delima možemo da čitamo i o političkoj klasi koja je partokratski okupirala našu političku stvarnost, o radnicima koji se suicidno vešaju u „Goši“, o globalizaciji i rastućoj globalnoj nejednakosti, pa čak i o Fejsbuku i Instagramu na kojima upadljivo glumimo sitnu buržoaziju.

Naprosto, skoro ništa u razumevanju tog nekog društva nema smisla bez – Karla Marksa. Zato što se ta prokleta društvena klasa nalazi u ama baš svemu čega se dotaknemo: u kulturi, obrazovanju, politici, partijama, državi, gradu, selu, naciji, rasi, ratu, životnoj sredini, seksu, ženama, medijima, filmu, književnosti, pornografiji, deci ili kućnim ljubimcima. Uostalom, eno Marksa i kod Dikensa, i Orvela, i Brehta i Hemingveja; i kod Čaplina i Bertolučija i Majkla Mura; i kod Lenona i Džegera, i kod panka i kod kantrija. Možda najveće Marksovo nasleđe je to da nas je terao da razmaknemo dimne zavese religije, politike i kulture, nasuprot pokoravanju, nadzoru, kontroli i merama štednje, i da skapiramo kako sve te kulise odr(a)žavaju interese vladajuće klase. Da shvatimo kako nema političke slobode bez one ekonomske, odnosno ako smo materijalno siromašni i bedni. Dok je sitnoburžoaski, malograđanski moral raskrinkao kao toliko poguban i reakcionaran po žene, radnike, siromašne, gejeve, crne i kosooke, bezbožnike, slobodoumne, bistre i dobronamerne. Baš kao što je i njegov poklič „Radnici nemaju otadžbine!“ bio i ostao najbolji protivotrov za naše nacionalizme, patriotizme i fašizme. Jer zaista nećemo biti slobodni dok ne budemo pili pivo ili rizling iz lobanja svojih klasnih neprijatelja. I zato hvala i srećan ti rođendan, Karl.