Hajka na Hokinga

Optužen za jeres, zbog tako užasne ideje da se Sunce nalazi u središtu sveta, ostatak života proveo je u kućnom pritvoru. Pa ipak, nauka i ljudsko znanje o svetu u kojem živimo i umiremo je napredovalo. Pokazalo se da Sunce ne samo što nije u središtu sveta, nego i da je u središtu samo jednog opskurnog sistema planeta na periferiji jednog od, verovatno, mnoštva univerzuma i svetova. Prvobitna interpretacija, i religijski strah od iste, značila je da su zbog toga čovek i njegov svet postali manji i beznačajniji. Ništa nije dalje od istine: saznavanjem istine o svom svetu, čovek je samo postao hrabriji, snažniji i privlačniji. Ipak, određeni strah velikih inkvizitora je bio opravdan. Jer, manji i beznačajniji postao je jedino bog, kojeg je već navedeni čovek stvorio. Naime, njegova navodna kreacija postala je sićušna i periferna.

Godinu dana nakon Galilejeve smrti, rodio se Isak Njutn, drugi veliki i nešto mlađi otac moderne nauke, koji je sa nekoliko jednostavnih formula objasnio kretanje praktično svega što je ljude do tada interesovalo. Iznova, bez uplitanja ikakvih božanstava u priču o tom mrdanju. Međutim, kao strastveno religiozan čovek, Njutn je bogu ostavio nešto zanimacije u novoj slici prirode i sveta. Dotični entitet, smatrao je Njutn, zapravo je „zakotrljao“ sve te planete, lopte, valjke i veš-mašine. Posle toga, one se kreću i ponašaju isključivo po zakonima fizike – zakonima jednostavnim do mere da ih danas uče deca u osnovnoj školi. Bez pozivanja na boga, osim ako kod kuće ne zaborave puškice iz fizike. Iznova, čovek je sa svojim umom postao ogroman, a bog još manji. Više nije bio lutkar koji povlači konce svekolikog kretanja, već bradonja nezainteresovan za stvari zemaljske. Neko ko je nekada davno možda stavio sve u promet, ali se odmah povukao na cigaret-pauzu. Koja traje do danas.

Stotinu šezdeset i sedam godina (i tridesetak dana) nakon Galilejeve smrti, rodio se Čarls Darvin. Prirodnjak koji je jednom jednostavnom, a opet kontraintuitivnom idejom objasnio poreklo živog sveta na Zemlji i, verovatno, u kosmosu. Podario je svetu mehanizam putem kojeg je moguće razumeti postanak i dobar deo ponašanja svih živih bića, uključujući tu i čoveka. Pokazalo se da naša složena tela mogu da nastanu od nekih drugih, rođačkih, ranijih i jednostavnijih, samo ako im damo dovoljno vremena i takmičarski nezgodno okruženje. Šest dana rintanja i jedan dan odmora ipak nisu bili dovoljni. Čovek je možda ispao tek neobična slučajnost nastala u ustajaloj vodi, ali bog je prestao da bude njegov tvorac, građevinac, mehaničar ili dekorater.

Tačno tri stotine godina nakon Galilejeve smrti, i verovatno idealno za verujuće u reinkarnaciju, rodio se Stiven Hoking. Teorijski fizičar i kosmolog sa darom za pisanje koji je nedavno uzburkao javnost na istu temu kao i njegovi veliki prethodnici. Londonski „The Times“ je pre par dana objavio odlomke iz Hokingove nove knjige, u kojima ovaj fizičar i definitivno tvrdi da bog, jednostavno, nije potreban za objašnjenje postanka svemira. Zbog sile gravitacije, i izvesne M-teorije u savremenoj fizici, svemir je mogao nastati sam od sebe. Novi su samo dokazi, ali priča je uvek ista. Kada je Napoleon upitao Laplasa zašto u njegovim knjigama o kretanju nebeskih tela nema niti jedne rečenice o bogu, Laplasov odgovor bio je elokventan koliko i precizan: „Gospodine, nema potrebe za takvom hipotezom“.

Da li uviđamo obrazac? Kako je ljudsko znanje o svetu postajalo veće, bog je postajao sve manji. Za samo tri stotine godina, postajao je sve odsutniji, nezainteresovaniji i, konačno, bespotrebniji. Hajka na Hokinga predstavlja lajanje na staru melodiju. Srećom, sa manje posledica po njegov život i zdravlje. Naravno, objašnjenje prirode sveta nije jedino u čemu je bog „potreban“. Malo ko od nas provodi dane razmišljajući o tome ko (ni)je zakotrljao planete ili pokrenuo transmutaciju vrsta. Biće u pravu svako ko u diskusijama poput ove spomene potrebu za utehom pred besmislom sopstvene ili tuđe smrti, ili zadovoljstvo zbog učešća u verskom obredu sa svojim komšijama ili saplemenicima nedeljom. Međutim, ove lekcije iz istorije nauke i nisu tako nevažne za našsvakodnevni život. Ukoliko je bog zaista postao nepotreban u objašnjenju tako krupnih stvari kao što je nastanak svemira ili nastanak života, a jeste postao, da li su naše svakodnevne brige i radosti toliki izuzeci da ne možemo bez pozivanja na njega? Ukoliko bog većnije potreban za objašnjenje kretanja planeta, da li je zaista potreban za naše zdravo i pravo kretanje od kuće do posla? Ukoliko je tako nezainteresovan za nastanak novih životinjskih vrsta, zašto mislimo da će naše molitve učiniti da se zainteresuje? I aktivira oko problema jednog jedinog pripadnika jedne vrste – koju ionako nije stvorio? I nije li to pomalo neskromno, koliko i detinjasto, od nas? I zato, sagledajmo svoje istinsko mesto u svetu. I odrastimo većjednom.