Klub 27

Robert Džonson je bio američki bluz muzičar čija se muzika pokazala izuzetno i gotovo mitski uticajnom za kasniju bluz i rokenrol muziku. Brajan Džouns je bio britanski muzičar, osnivač i prvobitni frontmen benda Rolingstons, a grupu je napustio zbog problema sa drogama i problema sa Džegerom i Ričardsom. Džimi Hendriks je bio američki rokenrol i bluz muzičar i jedan od najznačajnijih i najuticajnijih gitarista svih vremena. Dženis Džoplin je bila američka rokenrol i bluz pevačica, a oko godinu dana je studirala sociologiju. Džim Morison je bio pevač rokenrol i bluz benda Dors, poznat po svojoj poeziji i izvođačkoj harizmi. Kurt Kobejn je bio američki muzičar grandž benda Nirvana, koji je veoma uticao na popularnu muziku svog doba, a i doba današnjeg. Konačno, Ejmi Vajnhaus je bila britanska (neo)soul pevačica i muzičarka koja je iznova revolucionisala muzički ukus današnjice. Šta povezuje ove pojedince, osim izuzetnog talenta, nespornog mesta u istoriji muzike i bivanja glasovima svoje generacije? Svi su preminuli pre vremena, anticipiraće čak i blagi poznavaoci, ali zanimljivost je u tome što su svi preminuli u – 27. godini života.

Džonson je najverovatnije preminuo od trovanja strihninom, popijenim iz otvorene flaše viskija (1938). Džouns je preminuo mesec dana nakon napuštanja benda, udavivši se u sopstvenom bazenu (1969). Hendriks se takođe ugušio, ali povraćajući od smrtonosne kombinacije alkohola i tableta za spavanje (1970). Džoplin je preminula zbog prekomerne doze heroina, oko mesec dana nakon Hendriksa (1970). Iako nije bilo autopsije, pretpostavlja se da je heroin bio glavni uzrok otkazivanja i Morisonovog srca u kadi u Parizu (1971). Kobejn je izvršio samoubistvo, odnosno sačmarom sam sebi prosvirao lobanju (1994; okej, on je možda malo varao, uzevši stvar u svoje ruke). Konačno, Vajnhaus se najverovatnije vratila tradiciji – alkoholu i drogama kao uzroku smrti. Valja primetiti i da su Džonson, Džouns, Hendriks, Džoplin, Morison, Kobejn i Vajnhaus samo sedmoro najpoznatijih slučajeva. Ovaj dvadesetsedmogodišnji kolumnista bi još spomenuo i Ričija Edvardsa iz benda Manic Street Preachers, koji je u 27. godini života misteriozno nestao (i koji je proglašen mrtvim pre par godina) ili Dejva Aleksandera, basistu benda The Stooges, koji u 27-oj umire od plućnih komplikacija. A ima ih još mnoštvo – pažljiviji su izbrojali oko 50-ak muzičara koji život prekidaju sa dvadeset i sedam.

Šta sve to govori? Da je bolje ne petljati se u rokenrol i/ili bluz? Ili bataliti alkohol i droge, bar dok se ne napuni 28, ako se već mora tamburati? Ništa od toga, zapravo. Ova navodna neobičnost samo govori o neobičnosti našeg uma da pronalazi obrasce tamo gde ne postoje, odnosno da smo veoma loši statističari. Prvo, koliko god bilo koja lista koja obuhvata Hendriksa, Morisona i Kobejna bila impresivna, ona je nasumična, jer velikana ima još. Badi Holi je umro u 22. godini života, Bob Marli u 36, Lenon je ubijen u 40, Elvis je svoj sendvič smrti (tost, puter od kikirikija, banana i slanina) pojeo u 42. godini, Fredi Merkjuri je umro od side u 45-oj, a Majkl Džekson je do svog tvorca (ne, ne misli se na plastične hirurge) otišao u 50. godini. Drugo, rokenrol je omladinski fenomen koji nastaje 1950-ih i nije neobično što su mnogi koji su živeli u skladu sa idejama seksa, droge i rokenrola, nažalost, preminuli mladi. Ideja da postoji nešto misteriozno u tome da rokenrol muzičari često umiru u 27. godini je poput „misterije“ da se žene na Zapadu često udaju u 25. godini, a ne u 5. ili 55. Treće, prerana smrt je svakako i sama doprinela kultnom statusu preminulih, učinivši listu „Kluba 27“ impresivnijom. Konačno, loši smo u statistici i kombinatorici – u sobi u kojoj se nalaze „samo“ 23 osobe najmanje dve osobe će imati rođendan istog datuma. U rokenrol „sobi slavnih“ od više stotina imena, nije neobično da mnogi umiru sa jednakim brojem godina života iza sebe.

U redu, 27. godina jeste ona do koje ljudi najčešće sređuju svoje živote i definitivno odrastaju – završavaju škole, pronalaze poslove, samostalno žive i osnivaju porodice. I tada shvataju da su svoje napore usmeravali ka nečemu što ih uopšte ne čini srećnim, pa neko tada posegne za autodestrukcijom. Ali naš um je taj koji zapravo treba kriviti – taj nezgodni aparat koji vrlo selektivno odabira i zatim pogrešno zaključuje. Ljudi su skloni tome da svoje ideje „proveravaju“ na jednostran način, fokusirajući se na jednu mogućnost, dok ignorišu alternative. Dok je u pitanju urbana legenda ili sujeverje u vezi s popularnom kulturom, nije strašno. Kada loše razmišljanje utiče na naše političke, društvene ili interpersonalne odluke, strašno postaje.