Kosovski Veliki petak

 A budućnost je ubrzo postala sve samo ne dostojanstvena. Dok su jedni građani Srbije prodavali švercovano gorivo i cigarete da bi prehranili svoju decu, drugi građani Srbije su ubijali muslimansku decu, nakon što su im ruke vezali žicom. Ili su ih (po)gađali snajperom sa brda oko Sarajeva, posve dostojanstveno. „Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene“, odjekivalo je šovinističkom paradom i ustreptalim srcima željnim prolivanja tuđe krvi. Tanatos je bio na dobrom glasu, a za eros će se ionako pobrinuti gej vladike.

Sa čim ćemo pred Miloša?“, pitao se tada retor-Milošević i odmah ponudio svoj odgovor ili formulu „povratka svog državnog, nacionalnog i duhovnog integriteta“. Što su bile samo seksi reči za sveže ukidanje autonomija Vojvodine i Kosova. „Sa čim ćemo pred Miloša?“ bilo je i pitanje za nekadašnjeg Miloševićevog portparola Ivicu Dačića u televizijskom studiju dramatično krnje države Srbije nakon decenijskih fantazmi o integritetu. Vidno i bistro iznerviran, Dačić je očitao detaljnu istorijsku lekciju o kosovskom fajtu, odvajajući mit od stvarnosti, začinivši je epizodom o nimalo integritetnoj prodaji Lazareve ćerke u Bajazitov harem i sličnim erotskim pričama za tešku noć. I time je činjenično okončao jednu istorijsku epohu, ili bar dao ključni doprinos tom istorijskom otrežnjenju.

I zato pre nego što se mitološki Vidovdan primakne, a dežurni narikači uzmu da laprdaju sezonu praznika otvara – tekući Uskrs. Iz tih kalendarsko-simboličkih razloga pogledajmo u nešto bližu istoriju. Jer odmah iza istorijskog ugla nalazi se Sporazum na Veliki petak, od 10. aprila 1998. godine. Dakle, pre samo petnaest godina, u bratskom Belfastu, britanske i irske vlasti potpisale su sporazum koji je temeljno rešio situaciju u Severnoj Irskoj. Njega još nema u istorijskim čitankama, ali ga nažalost nema ni kao političke analogije ili bar metafore. Uprkos tome, „Opet smo pred sporazumima i u sporazumima“ bile bi dobre reči i poruke mira na ovaj praznik. Inače ne naročito miroljubive religije, šta god ona o sebi mislila.

Jer, Sporazumom na Veliki petak Severna Irska je formalno ostala deo Ujedinjenog Kraljevstva, ali se London faktički povukao iz neposredne uprave tim spornim parčetom zemlje na susednom ostrvu. Građani Severne Irske mogli su da se osećaju kao britanski ili irski građani (ili oba), uključujući tu i dvojno državljanstvo. Svoju zemljicu mogli su da smatraju komadom bilo koje države i obe ideje su nazvane legitimnim i poštenim. Razvijene su specijalne veze Belfasta i sa Londonom i sa Dablinom, a sporazum su potpisale dve vlade i gotovo sve političke partije iz Severne Irske. Nakon perioda „Nemira“, što je karakteristično britanski eufemizam za sukobe koji su trajali od 1960-ih godina i odneli preko 3.500 ljudskih života, gotovo naglo i neočekivano ušetali su sporazum, referendum i polaganje oružja. Samo između 1972. i 1976. godine u Severnoj Irskoj je od „Nemira“ život izgubilo oko 1.600 ljudi, a 1981. godine je desetoro katolika i pripadnika IRA umrlo štrajkujući glađu. Jednostavno, bilo je dosta. Usledio je period razoružanja paravojski i sveopšte normalizacije. Ključne političke figure sporazuma dobile su Nobela za mir.

Oko ovog Velikog petka „nemirne“ opštine na severu Kosova sporazumno ostvaruju nešto slično. One (p)ostaju u okvirima Kosova, ali sa faktičkom slobodom od samovolje i Prištine i Beograda. I kao i u Belfastu, samo marginalci ne polažu oružje ili o njemu zlim jezicima ne prestaju da klepeću. Beograd je za kosovski sever na miran način obezbedio maksimalnu samostalnost i učinio da u tom Beogradu ima doživotnog, ali fer i normalnog saveznika. Međutim, izazovi normalizacije sa sobom donose jednu drugu nezgodnu stvarčicu: odgovornost. A disciplina hroničnog bežanja od odgovornosti je već isuviše dugo vremena nacionalni sport da bismo ga se lako odrekli. Osveta selu putem sečenja sopstvenog penisa takođe. Drugim rečima, sudbina građana severa Kosova i dalje je u raljama neodgovornosti i neodgovornih. Jer pred izborom šlepera necarinjenog goriva i budućnosti srpskog naroda oduvek je pobeđivao šleper. Ali ako su severni Irci mogli da se izbore sa tim, a i u Belfastu je decenijama svako malo eksplodiravao nekakav pab, nadajmo se da će i severni Kosovari uspeti.

I zato šta ćemo sa Srbijom na Veliki petak 2013? Dotična je završila sa kosovskim mitom u svojoj realnoj političkoj funkciji i suočila se (bar) sa svojim ratnim porazom. Odgovor na pitanje zašto je do tog poraza došlo ili moralo da dođe ostaje nauci i analitici. I to nisu uradili ni Boris Tadić ni mrski B92 i nevladine organizacije, već su to uradili Ivica Dačić i Aleksandar Vučić. U sadejstvu sa protokom vremena, pomalo zavrtanja ruku od strane Evrope, ali i sa nešto hrabrosti u sebi i svojim preponama. Zatim, poruka kosovskim Srbima da je Priština njihov formalni gazda nije proizvela niti jednog štrajkača glađu, i nije isterala ni pet hiljada ljudi na ulice, ako se izuzme ona otužna papazjanija i puvanjak od mitinga pred pokrajinskom vladom. Čak je i crkva od države konačno dobila jedno sekularno „čibe“ već popuštenih živaca. I ironičnu bumerang-poruku da može da radi šta hoće, ali u svoja četiri zida. Uostalom, neki su to sigurno dočekali sa oduševljenjem. A koliko šuplje sada deluje „hendlovanje“ krize, npr. sa onim balvan-barikadama, od strane neke ranije vlasti? Parafom ili potpisom svejedno, „Kosovo je srce Srbije“ prestalo je da bude izgovor za nečinjenje i sada je to samo pištanje slomljene manjine.

Konačno, Srbija je leta gospodnjeg 2013. (shvatila da je) izašla iz istorije. Krnja, ali zaokružena, sad može da se posveti sebi na jedan drugačiji način nego što je to bilo sugerisano na Gazimestanu, na Vidovdan. Umesto pravljenja od blata raznih Vens-Ovenovih planova i planova Z4, dobila je svoj Sporazum na Veliki petak. Prihvatila je i realnost svog političkog mesta u kosmosu i doživela je da joj ugledno i uređeno društvo aplaudira (a zatim ode pod tuš i spere svoje hektolitre truđenjem prolivenog znoja). I ljudi će ovde verovatno zauvek verovati da je Srbiji naneta nekakva nepravda, ali je veštom politikom ta vera transformisana u nešto neproduktivno, neozbiljno i otužno poput praznog frižidera. I tako i treba da bude. To uverenje će zbog par briselskih noći lagano postajati samo jedan priprosti zanos kojem se umorni čovek s vremena na vreme vraća da bi iz njega iscedio malo libida za suprugu i mir u kući. Ili u kafani, po slavama, i na Veliki petak.