Krik vlasti

Drugo, uvo nepokolebljivo markira sveopštu dreku i histerično vrištanje iz petnih žila dotičnih curica. Kada su 1964. godine Bitlsi prvi put sleteli u Sjedinjene Države, na aerodromu se okupila svetina od 5.000 fanova kao, verovatno, najveća gužva tog tipa na aerodromu ikada. Bilo je to prvi put da su atonalna cika i urlici glasnih žica nadjačali brundanje avionskih motora. Zašto se na koncertima muzičkih ikona generacije toliko nekontrolisano vrišti, ciči, urliče, podvriskuje i arlauče? Odakle ovo nadrealno pražnjenje grla i pluća krcato decibelima, nalik na primordijalni krik pećinskog čoveka? Zašto to ljudi (čitaj: tinejdžerke) rade, čim se na bini pojavi par momčića sa smešnim frizurama na glavi i sa drvenim instrumentima i/ili plesnim pokretima među nogama? Poblesavili hormoni, kriza identiteta, kolektivno nesvesno, masovna ekstaza i trans, šta li?

Prema pojedinim sociolozima, devojke na koncertima vrište zato što (im) zvuk daje – moć. Glasnoća daje glas. Krici su sastavni deo modernog društvenog rituala poznatijeg kao pop koncert, i to deo koji celu gužvu čini neobično živom ili stvarnom. U pitanju nije puko bespomoćno i histerično urlikanje, već složena društvena komunikacija sa važnom društvenom funkcijom. Posredi su situacije u kojima je učesnicama ovog rituala dopušteno da napuste ulogu prostih posmatrača i da, naprosto, odlepe. Uzgred, isto to rade i mužjaci, samo na sportskim događajima i sličnim loptanjima kada kao navijači pevaju, urliču, psuju sudiju i igrače, farbaju lice, pokazuju guzice i ostalo. Radi se o specifičnim društvenim događajima koji ljudima daju priliku da iskoče iz propisanih društvenih normi i pravila pristojnog ponašanja. Baš kao i urlici i histerični plesovi oko totema raznih „urođenika“ po zabačenim ćoškovima planete. Ili, kako svedoče hroničari, kao vriska mladih žena na nacističkim paradama 1930-ih godina. Pojavom moćne figure sa harizmom i autoritetom generišu se osećanja uzbuđenosti i – kolektivna dreka. Bez obzira na to da li su na sceni Mik Džeger ili Adolf Hitler, ova „simpatija za đavola“ redovno ima i svoju vokalnu komponentu.

Istovremeno, u pitanju su i glasni pokušaji utapanja u širu grupu ili nekakav kolektivitet, odnosno iskazana želja za povezivanjem sa sebi sličnima. Ovo je snažan nagon ljudskog uma, posebno u adolescenciji, kao što zna svako ko je prošao kroz torturu srednje škole. Mi svesno pratimo grupu, nije to sramota, i signaliziramo tu pripadnost vrištanjem. Uzgred, isto rade i rezus majmuni, kricima komunicirajući uzbuđenost, iznenađenje, strah, agresivnost i zadovoljstvo. I čovek je vrišteća vrsta, a njegovi krici su, kao i krici ostalih životinja, verovatno evoluirali da bi oterali grabljivice. Čovekovi preci najverovatnije su urlali i skičali poput današnje dece koja se igraju u dvorištu. Svaki krik zapravo vrišti jedno „Vidi me!“, odnosno služi skretanju pažnje. Odrastanjem i usložnjavanjem naše društvenosti, ovi krici se transformišu u viku, povike ili klicanje. Ili u aplauze.

Jer nedavno je Skupština Srbije bila mesto upravo ovakvog tinejdžerskog ponašanja, u rangu od frenetičnog tapšanja do fanatičnog strahopoštovanja. Sve to kada je u skupštinsku salu ušao premijer Aleksandar Vučić, usred govora jednog od poslanika, a u trajanju od duge, preduge 44 sekunde. U redu, nije bilo baš vriske kao takve – iako se poneki uzvik i krik nesumnjivo oteo – ali sve je po svojoj funkciji delovalo kao bitlmanija na orgazmičkom vrhuncu. Ili poput stojećkih ovacija nakon dodele „Oskara“ za životno delo u Kodak teatru. Iako premijer sa sobom nije doneo nikakve važne vesti – učlanio nas u Evropu, zaustavio ratove i progon delfina, osvojio grend slem, prikazao krvavi čaršav nakon prve bračne noći, ništa od toga – nedostajale su samo majice sa, ovaj put, njegovim likom. Uz „Imperijalni marš (Dart Vejderovu temu)“ Džona Vilijamsa kao muzičkom podlogom. Kako se dogodilo da parlament bude transformisan u klub obožavateljki, odnosno da se normalan skupštinski rad pretvori u usklikivanje s ljubavlju svetitelju Aci? Otkud ovaj transfer neprijatnosti koji se izlivao sa javnog servisa?

Kao što je bilo navedeno: vrištanje, klicanje i tome slično su sredstva kojima se kontroliše situacija. Kada smo tinejdžeri, nemamo mnogo kontrole nad svojim životima. Omladina, a posebno ženska omladina, često nema svoj glas u društvu u kojem živi. Na isti način ga nemaju ni poslanici u skupštini, višedecenijski redukovani na bezumno usvajanje svakog hira vlade, odnosno na dosadni prilepak izvršnoj grani vlasti. U takvoj situaciji šta im preostaje osim komunikacije sopstvene ekstaze? Uz to, pažljiviji istraživači adolescentskog ponašanja primetili su da među obožavateljima i obožavateljkama postoji i snažan takmičarski element. Vriska tada ne predstavlja samo iskazivanje posvećenosti ili lojalnosti određenoj (muzičkoj) grupi, već i međusobno takmičenje za komadić pažnje. Uzeto zajedno, ovakvo ponašanje rezultira u kolektivnom ritualu uzajamnog povezivanja i pozicioniranja. Prema autorki Rejčel Simons i njenoj knjizi „Prokletstvo dobre devojke“, mladim ženama se nameću obrasci, odnosno mustre skromnosti i uljudnosti koje je teško ispuniti. Muzički koncerti tada su retke prilike u kojima one mogu prekršiti ta pravila, čak i kada spoljašnjem posmatraču to ponašanje deluje bezumno, karikaturalno i neslobodno. I zato, ne treba ni ovaj nepravedni, nezasluženi i ničim izazvani poslanički aplauz o(t)pisivati jedino kao izraz totalitarizma a la Severna Koreja ili kao nekakav Performans mokrih poslaničkih gaćica a la Marina Abramovič. Iako je pokoja suza radosnica sigurno skliznula niz butinu kada se vođa konačno materijalizovao. Ovakvo adolescentsko ponašanje samo je izraz adolescentske demokratije u Srbiji.

Dakle, kao što tinejdžerke ne kapiraju da su Elvis ili pak sveti Jovan, Pavle, Đorđe i Ringo tu na bini zbog njih, a ne obrnuto, ovo ne kapiraju ni srbijanski parlamentarci. I nije to ništa novo, samo je nešto grotesknije u najsvežijoj skupštinskoj inkarnaciji. U ovome je osnovni društveni problem, a ne u tome što se i u Rajhstagu 1936. godine manje tapšalo. Jer bilo je stojećkih ovacija i u evropskim parlamentima, nisu dotični rezervisani jedino za Pjongjang i slična mutna mesta. Iz ovog aplauza se može pročitati ne samo nekritička idolatrija već i politički sistem obrnutih uloga. U tom euforičnom sudaru dlanova i klecajućih kolena razotkriven je sociopolitički poredak u kojem vlada nije grupa službenika sa ugovorom o radu na određeno vreme koju su, putem parlamenta, angažovali građani za određeni posao. Već, sasvim suprotno, sistem u kojem su centralne figure te vlade odgovorne za život i smrt parlamenta, kao protočnog bojlera za kaprice aktuelnih vladara. Zašto onda ne udariti brigu na veselje, pevati, tapšati i skandirati? U pitanju je bio krik (zakonodavne) vlasti koja to zapravo nije i koja do kraja ne razume zašto je tu. Ali, od Đinđićevog proterivanja neposlušnih poslanika, sve do radikalskih šou- programa kojima su samo demonstrirali svoju suštinsku nemoć – nijedan parlament od 2000. godine nije bio snažna društvena i politička institucija. Već jedino sala za kvalitetan dremež i listanje novina, uz ponešto besplatnog marketinga na nacionalnoj frekvenciji. I zbog toga, nama nešto nepristrasnijim i obaveštenijim posmatračima cele parlamentarne gužve preostaje samo neki drugi krik. Nalik na onaj ovekovečen u istoimenoj i čuvenoj slici Edvarda Munka, toj „Mona Lizi našeg doba“ i svojevrsnom simbolu moderne umetnosti. Naime, ovaj norveški ekspresionista pokušao je da predstavi ljudsku vrstu preplavljenu osećanjima egzistencijalnog straha i teskobe. Mogao je da sačeka prenos skupštine na javnom servisu.