Krvavi simboli 1

Uredništvo je tvrdilo da islam ne sme da bude tretiran kao „sveta krava“ u zapadnim demokratijama, posebno kada se već ostale religije komotno ismevaju i satirišu. Neke karikature su Muhameda predstavile kao teroristu (sa bombom umesto turbana), a neke su kritikovale izjednačavanje islama sa terorizmom (pa je Muhamed bio nacrtan kao osumnjičeni u onom redu za prepoznavanje u policiji).

I, fekalija je pogodila ventilator. Zapadne ambasade i hrišćanske crkve su napadane i spaljivane, a preko 200 ljudi je u opštem nasilju i gužvi izgubilo živote u Avganistanu, Egiptu, Gazi, Iranu, Iraku, Libanu, Libiji, Nigeriji, Pakistanu, Somaliji i Turskoj. Slično tome, zbog crteža iz 2007, na kojem je Muhamedova glava pridodata na telo psa, Al-Kaida je više puta pokušala atentat na njegovog autora, izvesnog švedskog karikaturistu, ubijajući dva prolaznika usput. Najzad, 2015. godine, takođe zbog karikatura Muhameda, dvojica Francuza i sinova alžirskih imigranata, masakrirali su redakciju satiričnog lista „Šarli Ebdo“, ubivši dvanaestoro ljudi.

Slučaj broj dva: u čuvenoj Bici kod Getisburga u Američkom građanskom ratu, vojnik DŽon Ekin koji je nosio zastavu „Juga“ (Konfederacije) smrtno je ranjen tri puta. U pitanju je bila uobičajena sudbina barjaktara kao najpopularnije mete za zaraćene strane. Umirući Ekin je zastavu predao svom ratnom drugu, koji je takođe odmah stradao. Zastavu je potom preuzeo pukovnik Robert Alen, isto ubrzo ubijen, pa poručnik DŽon Li, kojeg su ranili vojnici „Severa“ (Unije) i najzad mu preoteli tu prokletu zastavu. Slučaj broj tri: u oktobru 1980. godine, irski republikanski zatvorenici započeli su štrajk glađu zato što su u zatvoru nosili standardne zatvorske uniforme sa štraftama, umesto da im se prizna status političkih zatvorenika. Odbijali su i da napuste ćelije, mažući ih sopstvenim fekalijama.

Britanska vlada je prihvatila njihove zahteve tek kada je prvi zatvorenik upao u komu nakon 53 dana štrajka glađu. Iz sličnih razloga, deset irskih političkih zatvorenika sebe su izgladneli do smrti u razdoblju od 46 do 73 dana naredne godine. Slučaj broj četiri: sredinom 2015. godine, Tejvin Prajs, devetnaestogodišnji momak sa smetnjama u razvoju, ubijen je u Los Anđelesu od strane pripadnika ulične gradske bande („Krips“) zato što je nosio crvene patike – inače boju suparničke bande („Blads“) u „njihovom“ delu grada. Prajsove poslednje reči bile su „Mama, molim te, pomozi mi, mama, ne želim da umrem“.

Šta nam svi ovi slučajevi, a koje ilustrativno navodi i analizira neurobiolog Robert Sapolski sa Stanforda, tačno govore? To da je ljudska životinja spremna da ubije ili da strada zbog slike na roto papiru ili „karikature“, zbog ofarbane krpe ili „zastave“, odnosno zbog – uniforme ili uopšte (boje) komada odeće. Drugim rečima, ljudi ubijaju ili su spremni da umru zbog – simbola. Filozof Ernst Kasirer i antropolog Lesli Vajt zato su čoveka i bili nazvali „simboličkom životinjom“ (animal symbolicum). Jer, i smešne šimpanze i nasmejani delfini i te kako agresivno napadaju, grupno siluju i genocidno ratuju među sobom. Ali to čine zbog sasvim konkretne hrane, teritorije i/ili ženki. Dok mi, ljudi, živimo i umiremo i zbog simbola, znakova, predstava, mitova, metafora i stilskih figura.

Da li zbog „Muhameda, neka je Alahova milost i mir na njega“ ili zbog „slobode od okupatora“ u vidu severnjačke Unije ili Ujedinjenog Kraljevstva. Zbog zastave „otadžbine“ ili „domovine“, odbrane „srpskih svetinja“ ili „porodičnih vrednosti“, ili možda zato što je „napokon došao trenutak da se poslije bune protiv Dahija, Turcima osvetimo na ovom prostoru“. Još od kada je neki čovek pre najmanje 17000 godina turio nekakav pigment na zidove pećine Lasko i time fantastično nacrtao konja, čovek jeste biće koje živi u svetu predstava, slika i simbola.

I zato, slučaj broj pet: Uroš Janjić, 24-godišnji master student Elektronskog fakulteta u Nišu, i državni stipendista sa prosečnom ocenom 9.76, prošle nedelje je brutalno i smrtonosno napadnut zbog – majice koju je nosio. Izboden je nožem, tako da mu je probijena plućna maramica, što je izazvalo opasno izlivanje krvi u pluća. A majica koju je nosio bila je majica – Antifašističke Akcije. I koju je, kako sam svedoči, kupio u Barseloni za vreme studentske razmene. Za one sa jeftinijim ulaznicama, Antifašistička Akcija i njen simbol sa Uroševe „zloglasne“ majice (crvena i crna zastava u krugu) nastala je još u Vajmarskoj Nemačkoj početkom 1930-ih godina kao pokret militantne borbe protiv nadirućeg fašizma i nacizma.

Tada, baš kao i sada, ove „Antifa“ grupe fizički se sukobljavaju sa nacistima i uporno upozoravaju na njihovu opasnost. Savremene grupe Antifašističke Akcije širom sveta nastaju 1980-ih godina kao reakcija hrabrih, slobodoumnih i progresivnih grupa i pojedinaca neoslobođenih od fiskulture na bujanje neonacističkih pokreta širom Evrope i sveta. Dakle, taj i takav simbol na majici je bio zasmetao kome ako ne – srpskim neofašistima.

I sad, umesto da se cela srpska javnost probudi, uzbudi i reaguje zbog pokušaja ubistva jednog mladića zato što je bio nosio majicu sa globalnim simbolom antifašizma, usledile su tradicionalne lokalne relativizacije, femkanja, mrljavljenja i ostala cepanja dlaka. Hegemono centraški, i liberalni i konzervativni svetonazor požurio je da sve ovo predstavi kao još jedan „obračun“ između potkulturne „ekstremne“ levice i desnice. Potukla se deca i omladina, nekakvi „skinsi“ i „pankeri“, šta sad, pričekajmo dok se ne istutnje, ozrele i ne završe kao službenici u banci, kompjuteraši u programerskoj firmi ili partijaši u lokalnoj samoupravi.

Naravno, bez objašnjenja šta je to tačno i naročito „ekstremno“ u – antifašizmu? I bez razumevanja da, i Aušvic i Jasenovac i Banjica su nam svedoci, ništa nije dovoljno ekstremno u borbi sa fašistima. Mrski partizani, sa petokrakom na šapki kao svojevremenim „Antifa“ printom na majici, uz nezapamćene žrtve, oslobodili su našu zemlju od najvećeg zla 20. veka. I omogućili nam život vredan življenja. Kada i kako je to u Srbiji 2019. godine postalo opasno nositi antifašističku majicu ili simbol, baš kao nakon okupacije 1941. godine? Ko ili šta nas je to, dođavola, sada okupiralo? Pa se moramo skrivati po šumama i gorama naše zemlje sramotne?

S druge strane, a zašto da antifašistički simbol ne provocira mlade jurišnike ili šturmabtajlunge, toliko da ponovo zabadaju hladna oružja u plućne maramice studenata antifašista? Poput ljotićevaca koji, nožem u leđa, ubijaju studenta prava i levičara Žarka Marinovića na „Antifa“ demonstracijama u Beogradu 1936. godine? Šta smo to u protekle tri decenije (u)radili pa da ne bude tako? Zar nismo poodavno rehabilitovali saradnike fašista tokom Drugog svetskog rata, odnosno četnike koji su se svojim kamama kukavički i kvislinški dokazali jedino u klanju srpskih antifašista? Nismo li već izmenjali nazive ulica i trgova i zaparložili spomenike antifašistima i herojski postradalim narodnim herojima? Šta je onda život (još) jednog studenta i štrebera „elektraša“ sa majicom iz slobodarske, pa mrske Španije?

Ili par studenata levičara iz Novog Sada? Jer šta je velikosrpski (etno)nacionalizam, ako ne jeftinija, balkanska verzija evropskih fašizama iz prve polovine 20. veka? Neofašisti koji napadaju na studente sa „Antifa“ majicama samo su dosledni i iskreni u svojoj nakaradnoj ideologiji krvi i tla, „Srbije Srbima“ i „Svih Srba u jednoj državi“. A mnogi građani glasno ćute i gledaju svoja posla, dok im ruka refleksno ne „krene“ na „Zig Hajl“ kao Piteru Selersu u onom sjajnom Kjubrikovom filmu. Čak je i u saopštenju Demokratske stranke povodom napada na ovog momka jezičkim veleslalomima izbegnuto ama baš svako spominjanje fašizma i antifašizma. Da slučajno ne ispadne da se „demokrate“ svrstavaju na stranu nekakvih komunjara, zlo i naopako.

Neverovatno, ali zapravo nema ničeg naročito neobičnog u tome što ljudi ubijaju druge ljude zbog karikature, zastave, boje patika, majice ili nekog drugog simbola. To je usud naših prenapučeno velikih mozgova. Međutim, sama činjenica da je u Srbiji moguć napad ili otvorena sezona lova na simbole antifašizma, kao i da Srbija o tome ćuti kao buva u krasti, progovara mnogo toga o našem društvu. I gotovo vrišti o ideološkoj matrici u kojoj obitavamo već, evo, trideset i kusur godina. Uostalom, na naplatnim rampama i turističkim toponimima po Srbiji uveliko se prodaju majice sa likom Vladimira Putina i Draže Mihailovića, ali zato nema nijedne sa likom Baraka Obame ili Koče Popovića. Niko ih ne bi kupio ili nosio. Šta to govori o nama samima? O društvu kojem težimo? Mi, ti prokleti, prokleti ljudi, oduvek se ubijamo zbog simbola. Ali ipak nije svejedno koji ćemo odabrati i koji odabiramo.