Kada ekipa astronauta zaluta na neobičnu planetu na kojoj vladaju majmunolika bića u, za današnje standarde, pomalo smešnim maskama i kostimima? Za one sa jeftinijim ulaznicama, u pitanju je jedna brutalna majmunska civilizacija i teokratija koja je strogo podeljena po kastama: gorile su vojnici i radnici, orangutani popovi i političari, a šimpanze naučnici i lekari. A retki i preostali „primitivni“ ljudi se smatraju „štetočinama“ koje valja loviti, progoniti i istrebljivati. Najzad (oprez: spojleri), pokazuje se da je ova misteriozna planeta zapravo planeta Zemlja nakon što su ljudi nuklearno i neoprezno bili uništili sopstvenu civilizaciju. Pa Heston tamo bogoradi i proklinje ljudsku rasu pred zapuštenim Kipom slobode koji izranja iz peska.

I sad, postoji sledeća raspamećujuća anegdota sa snimanja ovog izuzetnog filma ili alegorije. Bar ako je verovati glavnim glumcima, kao i stanfordskom neurobiologu Robertu Sapolskom koji je živo prenosi i analizira. Naime, statisti koji su pod kostimima glumili „gorile“ i „šimpanze“, tokom pauze za ručak, najčešće su – ručavali odvojeno jedni od drugih.

Foto: EPA-EFE/ FEHIM DEMIR

Šimpanze sa šimpanzama, i gorile sa gorilama. Dakle, baš kao i na holivudskom filmu u kojem statiraju, ljudske „gorile“ i „šimpanze“ su se radije družile i hranile sa sebi sličnima, i sa podozrenjem gledali u „Druge“. Bilo je dovoljno samo da navuku neki potpuno nasumični gumeni kostim za specijalne efekte i, abrakadabra, eto tribalizma i ksenofobije među ovim ljudskim životinjama. Stotinu mu pomahnitalih mandrila i rumenih im zadnjica, biće da je ovo zaista jedna – planeta majmuna?

A ukoliko nismo ljubitelji „starih“ filmova, uvek možemo pogledati i u one primate sa Balkanskog poluostrva. Svakog prokletog jula i avgusta, na godišnjice genocida u Srebrenici i pogroma „Oluja“, ovdašnji čovekoliki majmuni navlače svoje ratoborne kostime i agresivno keze zube jedni na druge.

Zveckaju oružjem, udaraju se po prsima, urliču i riču. Vukovar, Srebrenica i Knin postaju toponimi oko kojih se parohijalno i ritualno okuplja radi mržnje, kao da sve žrtve zajedno ne odlikuje i ne okuplja jedan te isti – bol. Da nije zastrašujuće, bilo bi paradoksalno. Oni kojima je duhovito jedno „Ajde Slobo šalji nam salate, biće mesa, klaćemo Hrvate“, padaju u nesvest zbog „Mi Hrvati ne pijemo vina, samo krvi četnika iz Knina“ (i obrnuto). Kako neko ne uviđa koliko je to blesavo i sumasišavše? Da su „Za dom spremni“ i „Sprem’te se, sprem’te“ jedne te iste, istovrsne, odvratne mentalne izlučevine ove tragedije ljudskog uma i tribalističkog mozga?

Možda zato što lice druge rase, pola ili društvenog statusa aktivira naš mozak brzinom od 50 milisekundi. I to upravo one „reptilske“ delove po lobanjama koje su odgovorne za strah i agresivnost. A do svojevrsnog grupašenja između Nas i NJih dolazi i na osnovu sasvim nasumičnih, izmišljenih i besmislenih razlika poput nacije ili spomenutih holivudskih kostima za statiste. Na primer, kada se jednom eksperimentalno razvrstamo na individue koje su precenile ili potcenile banalni broj tačkica na nekoj slici – ubrzo se pojavljuju grupne pristrasnosti i grupni identiteti.

Darežljiviji smo i više sarađujemo sa „našim“ precenjivačima, umesto sa „njima“, tim mrskim i odvratnim potcenjivačima. Koji su onako moralno nakaradno izbrojali ove tačketine, đavo ih odneo. I sve je to krajnje automatski, bez svesnog prisećanja na nekakvu istorijsku brutalnost tokom Bitke kod Negdegrada 1672. godine. Slično tome, ukoliko istraživač više liči na nas same u pogledu rase, pola, govora ili odeće, bićemo skloniji da mu pomognemo (npr. da podignemo olovku koja mu je „slučajno“ ispala).

Uzgred, sve ovo rade i oni stvarni majmuni kao naši najbliži srodnici. Odredi šimpanzi komotno genocidno ubijaju mužjake iz druge grupe šimpanzi, a životinje svih fela se unervoze pred nepoznatima ili strancima. LJudska kreativna razlika u tome je što celoj ovoj ksenofobnoj gužvi dodaje i nekakvu kulturu. Pa pripisujemo vrednosti, verovanja, ponašanja i ideologije sasvim arbitrarnim kulturnim markerima.

Zamislimo dve osobe: jednu sa indijskim turbanom, a drugu sa kaubojskim šeširom. Ove dve pokrivalice za glavu „govore“ o dva različita odnosa prema kravama i govedini. Šta mislimo, sa kim ćemo verovatnije pojesti srednje pečeni goveđi biftek, a sa kim raspravljati o svetim kravama? Jasno je. Ali, šta ako je naš nosilac turbana možda ateista, a naš „kauboj“ je vegetarijanac koji bi radije žvakao salatu, dok šešir nosi samo da mu sunce ne upada u oči? Ne postoji ama baš ništa u komadu filca ili tekstila na glavi što implicira – gastronomsko ponašanje. A, opet, ti nasumični simboli kao da imaju jedan svoj sopstveni život. Kombinacija boja i oblika po parčetu tkanine koju nazivamo „zastavom“ može da nas ubije. Ponekad i voljno dajemo život za te boje po nacionalnim krpama. A treba li da podsetimo da boje ne postoje u prirodi, već samo u našim očima?

Komičar DŽeri Sajnfild je to najveštije primetio: „Teško je opravdati lojalnost bilo kom sportskom timu, zato što se igrači stalno menjaju, pa i timovi odlaze u drugi grad. Vi zapravo navijate za – odeću. Stojite i navijate da bi vaši dresovi pobedili dresove iz drugog grada. Navijači će voleti jednog igrača, ali ukoliko on promeni tim, odjednom će ga mrzeti. A ovo je isto ljudsko biće, samo sa drugom odećom!“. I eksperimentalno je potvrđena rupa na saksiji da će fudbalski navijači radije pomoći povređenom navijaču ukoliko nosi dres njihovog, domaćeg tima. Tužno, ali istinito: naš moral nije univerzalan, već parohijalan, uskogrud i zagledan u sopstveni pupak. Jedni te isti ljudi mogu biti i teroristi i oslobodioci, i heroji i zločinci. I krvnici, i žrtve, i kolateralna šteta. U zavisnosti od toga da li su Naši ili NJihovi.

Foto: BETAPHOTO MILOS MISKOV

LJudska bića tipično, uporno i umobolno prenaduvavaju vrednost i značaj Nas nasuprot NJima. I to kakvih god Nas i bilo kojih NJih. Mi smo ti koji su (ili koji smo) mudriji, razumniji, ispravniji, čistiji, lepši, pismeniji, gostoljubiviji, veće žrtve ili vaskoliko moralno superiorniji. S tim što se kao Mi možemo grupisati na potpuno iracionalne, neutemeljene i apsurdne načine. Ali, hej, koga briga, kada je naša hrana ukusnija, naše žene atraktivnije, naše pismo lepše, a naš bog ispravniji, zar ne? A ovo znači i da smo mnogo blaži i oprostiviji prema Nama.

Čak i ukoliko članovi Našeg klana ili plemena prekrše neku kolektivnu normu. Poput, recimo, sistematskog ubijanja više hiljada ljudi u Srebrenici, odnosno sistematskog progona više stotina hiljada ljudi iz Hrvatske. Jer, Mi smo tada zajebali stvar zbog nekih specijalnih okolnosti za koje imamo uvek spremne izgovore. A Oni zato što su Oni naprosto takvi. Zli i naopaki. Uostalom, a šta su Oni Nama radili?

Još jedna nuspojava međuljudskog grupašenja je ona da uživamo u NJihovoj nevolji. Zbog ove unutargrupne uskogrudosti i parohijalizma, draže nam je da Mi budemo bolji od NJih, nego da Nama naprosto dobro ide. Otuda poslovična (zlu)radost kada „komšiji crkne krava“. Postoji taj odličan hladnoratovski vic u kojem se bog prikazuje belosvetskim liderima i saopštava im da će uništiti svet zato što smo, eto, bili isuviše grešni. Američki predsednik saziva konferenciju za štampu i veli: „Dragi Amerikanci, imam jednu dobru i jednu lošu vest.

Dobra je da bog postoji, a loša je da će uništiti svet“. Sovjetski predsednik iz ere državnog ateizma saziva Politbiro i poručuje da ima jednu lošu, i jednu još goru vest – „Bog postoji, i uništiće svet“. Najzad, premijer Izraela ovu stvar „spinuje“ kao jednu dobru i jednu još bolju vest: „Bog postoji, i uništiće Palestince za nas!“. I ništa tu nije smešno. Tribalizam i njegov mlađi brat, nacionalizam, su poput kokaina. Malo kratkotrajne euforije i osećanja da smo Mi jači i bolji od NJih. Ali je to skupocena i skupa droga koja nas do kraja ostavlja osiromašenim i bednim kada zavirimo u novčanik.

Dakle, snaga razdvajanja između Nas i NJih očitava se u brzini sa kojom se međusobno primećujemo i razlikujemo još na nivou okidajućih neurona, u grupnom ponašanju naših najbližih rođaka primata (kao i kod sasvim male dece), te u našoj sveprisutnoj sklonosti da se grupišemo na osnovu posve arbitrarnih razlika koje smo bili izmislili gotovo (prek)juče. Pogledajmo malo bolje u te mrske rijaliti programe kao u savršene prirodne eksperimente. U rijalitiju (a ne dokumentarcu) „Opstanak“ ili „Survajver“, učesnici su nasumično grupisani na dva „plemena“.

U roku od samo par dana ili čak par sati pojavljuju se lojalnosti, obaveze i pristrasnosti prema sopstvenom „plemenu“. Koje je bukvalno izmišljeno juče! Život ne imitira umetnost, život imitira loš televizijski program, rekao bi Vudi Alen. A ima i ta sjajna opaska da „Postoje dve vrste ljudi na svetu. Oni koji dele svet na dve grupe ljudi, i oni koji to ne rade“. Nažalost, na svetu ima više ovih prvih. Nas, dobrih. Postoji li šansa da sednemo za sto i ručamo sa NJima? Ili smo osuđeni na Planetu majmuna, kao statisti pod jeftinim maskama naših vera i nacija?