Ulaskom srpske vojske na Kosovo „ušli smo na tuđu zemlju“ i „izvršen je pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom“, što je „zločinačko delo“ za koje se „mora ispaštati“. Jer, „plotuni su poobarali žene koje su držale odojčad u naručju (…) tela, kao jela vitka, lepih (albanskih) gorštakinja rila su se kao crvi po ledini; žene su se porađale od straha. Za dva sata potamanjeno je na 500 duša.“ Srpska vlada bila je proglasila albansko stanovništvo „za ljudski odrod prema kome vredi samo upotreba grube sile“, dok „šovinistička štampa nastavlja da izaziva kod srpskog naroda mržnju prema ‘divljim Arnautima’, prikrivajući divljaštva koja je srpska vojska prema njima počinila.“

Pitanje za tri bambija glasi: ko je napisao ove redove? Ne, nisu to učinile ni Nataša Kandić, ni Sonja Biserko, kao ni sudije Haškog tribunala u obrazloženjima presude ili Ramuš Haradinaj u ratnim memoarima, ni razne Žene u crnom tokom devedesetih ili posle. Napisao ih je Dimitrije „Mita“ Tucović, prvi moderni srpski socijalista i antinacionalista, pre čak 102 godine, u knjizi „Srbija i Arbanija: Jedan prilog kritici zavojevačke politike srpske buržoazije“ (1914). A napisao ih je povodom događaja iz Balkanskih ratova (1912-1913) kada je Srbija zauzela Kosovo, Makedoniju i Albaniju. Na ovaj način, tvrdio je Tucović, srpska buržoazija je pred Evropom „prvi put sa lica srpskog naroda skinula veo jedne poštene nacije koja se bori za svoje oslobođenje“. A uz prateće etničko čišćenje i neopisiva zverstva, Srbija je stvorila jedino krvnog neprijatelja među albanskim stanovništvom. Zvuči poznato? Aha, jako.

Naime, Tucović i drugi srpski socijaldemokrati su se hrabro i nepokolebljivo protivili imperijalizmu, kolonijalizmu, militarizmu i projektima „Velike Srbije“. Umesto međusobno zavađenih, surevnjivih, bednih i teritorijalno gladnih nacionalnih državica na Balkanu, Tucović i drugovi su zagovarali tzv. Balkansku Federaciju. Dakle, jednu slobodnu, nezavisnu i ujedinjenu (kon)federalnu državu od Jadrana do Crnog mora, a u kojoj su ostvareni nacionalni interesi svih balkanskih naroda. Neko bi rekao „balkansku“ ali i „meko socijalističku“ Evropsku uniju. Vizionarski i posve ispravno, tvrdili su da na Balkanu „izmešano“ žive mnogi narodi, zbog čega koncept nacionalne države oslobađajući jedne, samo porobljava druge. Zato su se i bili zalagali da Kosovo, Makedonija i Albanija ravnopravno sa Srbijom i ostalim državicama uđu u tu i takvu Balkansku Federaciju, kritikujući sve (pa i srpske) imperijalne težnje.

Miroslav Krleža je zato Tucovićevu studiju nazvao „smelim i poštovanja vrednim činom“, a Milovan Đilas je govorio da je u pitanju „dokaz da je Srbija uvek imala ljude i pokrete koji su znali da brane i odbrane njenu čast i njene stvarne interese od nazadnih vladajućih krugova“, odnosno dokaz da „savest srpskog naroda nije umrla“ i u dobu zavojevačkog šovinizma. Tucovićeva Srpska socijaldemokratska partija bila je jedna od najnaprednijih i najborbenijih radničkih stranaka u Evropi, zalažući se za socijalnu jednakost, opšte pravo glasa, progresivni porez, smanjenje troškova za vojsku, unapređenje prosvete i uopšte modernizaciju Srbije. Bila je jedina partija u Evropi koja je u parlamentu glasala protiv ratnog budžeta i ratnih kredita pred početak Prvog svetskog rata, navodeći da je u pitanju „bezumlje neodgovornih šovinista u mundiru i civilu“.

Naravno, Tucović i socijaldemokrate u Srbiji su percipirani i otpisivani kao srpski izdajnici, austrijski agenti i uopšte odrodi srpskog naroda. Iako su (p)ostali uticajna i zapažena alternativa, kontrapunkt, i trajna moralna vertikala u dobu tog bezumlja. Dok je sam Tucović kao srpski kapetan poginuo u blatu Kolubarske bitke, u 33. godini života, i u sukobu koji je pedantno opisivao kao imperijalno i šovinističko „besnilo ratnih strasti“. Kao nimalo „veliki“ rat u kojem su „vojnici izgubili svaki čovečanski osećaj i kao besni psi jure rojem pored druma od kuće do kuće, tražeći šta će opljačkati. Deca i žene uzaman zapomažu da spasu što imaju, dok ih naperena puška u grudi ne ućutka (…) Jedan vojnik trese košnicu, drugi prosipa rakiju, treći vadi hleb iz vatre. Nastao je takav haos kao da ova zemlja ne postoji i kao da niko nikoga ne poznaje.“

Na sve ovo je važno podsetiti pred aktuelnim vanumnim idejama počasnog i redovnog predsednika Socijalističke partije Srbije Milutina Mrkonjića i Ivice Dačića da spomenik u Beogradu dobije – Slobodan Milošević. I to, kako se moglo čuti, upravo na mestu gde je sahranjen Dimitrije Tucović, odnosno na beogradskom Trgu Slavija. Ukoliko se ovakav intergalaktički skandal i pomicanje dna i dogode, biće to i definitivna simbolička potvrda i kulminacija srpske kontrarevolucije s kraja 1980-ih i početka 1990-ih godina. Kao i svojevrsna istorijska ironija prema kojoj spomenik najvećem kritičaru projekta Velike Srbije i srpskog militarizma spram Kosova i Albanaca, na istom mestu zamenjuje spomenik upravo figuri i kreaturi koja je obnovila projekat Velike Srbije, počevši od Kosova. Projekat u čemu se, uzgred, bilo blistavo i za olimpijsku zlatnu medalju neuspešno.

Jer, Slobodan Milošević je na vlast došao iznova podgrevajući srpski šovinizam i rasizam prema kosovskim Albancima, a sa vlasti je (pr)oteran neposredno nakon novog pokušaja etničkog čišćenja kosovskih Albanaca. Dakle, nakon novog ciklusa zverstava „s predumišljajem nad celom jednom nacijom“ i zatim „prikrivanja divljaštva“, što je iznova sa srpskog naroda globalno „skinulo veo jedne poštene nacije“, kako je pisao Mita Tucović. I zbog čega je bombama i po našim glavama, kasarnama i mostovima reagovao ceo zapadni i moderni svet. Stotinu godinu kasnije, istorija je zaista farsa koja se ponavlja i koju živimo i danas. Šta bi Mita rekao na Slobu? Na govor na Gazimestanu iz 1989. koji najavljuje rat i etničke sukobe? Na jedno „Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene“? I da li bi bilo nekoga da ga sasluša i čuje? Možda su baš zbog Tucovićevih zemnih ostataka koji trajno opominju, ta prokleta Slavija i njen kružni tok danas tako sumanuto zbunjujući i konfuzni?

U tome je suština srpske kontrarevolucije čiji simbolički svršetak ili podlo sladostrašće može da bude upravo izmeštanje Mite da bi se napravilo mesta za Slobu. Ne radi se ovde ni o kakvom „povratku devedesetih“, iako kreature poput raznih Vulina, Drecuna i ostalih onespokojavaju. Već o antimodernoj, nacionalističkoj i kontrarevolucionarnoj logici koja neprekidno traje od kraja osamdesetih i početka devedesetih 20. veka do danas. I da, ona podrazumeva čak i Zorana Đinđića kada je skidao petokraku 1997., a uvodio poluobaveznu veronauku 2001. godine. I preimenovanje ulica, i zapuštanje spomenika, i menjanje udžbenika, i Srebrenicu i Vukovar, i pomirenja sa Miloševićevim socijalistima, i maničnu potragu za Dražinim kostima i lenonkama.

I zato, ko zna, možda i jeste istorijski prikladnije da se Tucović zaista i izmesti iz ovakvog centra Beograda, ali i ostatka Srbije: uskogrude, reakcionarne, nacionalističke. Srbije u istom blatu i mentalitetu kao i pre jednog veka. Ko danas ima sluha za Tucovićeve ideje? I ima li hrabrih ljudi poput Tucovića među nama? Čije nasleđe živimo danas, Mitino ili Slobino? (Zapadni) Balkan je balkanizovaniji nego ikad, i nema nameru da sa tim svojim budalastostima prestane. Iskijavaju se „istorijske nepravde“, prebrojavaju se samo sopstvene žrtve, a kolektivno se sanjaju vlažni snovi o nekakvoj veličini i o izlasku na more. Dok se istovremeno nema kinte da se na to more i ode, da se osoli guzica, žvaću giros ili lignje na žaru. Ili da se naprosto opusti i uživa već jednom, mimo šovinizama, istorijskih opterećenja i ostalih seksualnih frustracija.

Pokojni Tucović je i onako već pet puta premeštan (Vrapčje brdo, Kolubara, Lazarevačka crkva, Slavija i u najavi Novo groblje), što znači da nam taj čovek nesumnjivo ne da mira. Što je zapravo jako dobro. S druge strane, neka Slobu Miloševića umesto Mite Tucovića tamo na Slaviju. Bar ćemo biti iskreni prema sebi, zar ne? To jest, iskreni prema onome šta smo samima sebi i drugima uradili; oko toga ko su nam stvarni spomenici i kome se odistinski klanjamo. Dok nas drug Mita ili naprosto životna realnost ne podsete na, pa, ulogu srpske buržoazije u zavojevačkoj politici, odnosno kolektivnoj nacionalističkoj obmani svih nas. Seljaka, radnika i poštene inteligencije koji smo zbog te obmane (p)ostali siromašni, uskogrudi, bedni i prezreni na svetu.