Nezdravi porezi

Drugim rečima, ljudska životinja je evoluirala tako da luduje za slatkim jer je u prošlosti sebi time kupovala dosta energije. Međutim, ono što je adaptivno ponašanje u divljini, nije u supermarketu. Ljude i danas vodi ista inertna sklonost ka izboru hrane koja je tokom evolucione prošlosti bila od velikog značaja, ali se u njoj oskudevalo. Iako slatkog i energetskog danas (za mnoge) ima u izobilju, mi i dalje zadovoljavamo tu svoju predačku glad, pa obolevamo od karijesa do infarkta miokarda. Isto je i sa mesom i sa masnim i sa slanim. A naši preci su se toliko najeli raznih kupusa i boranija da smo i mi, njihovi potomci, siti. Deca to najbolje znaju.

Ambiciozne države bi, međutim, da promene milione godina evolucije. Ili barem da ih oporezuju. Francuska je uvela dodatni porez na koka-kolu (bezalkoholna pića sa gomilom šećera), Mađarska odnedavno oporezuje sve i svašta što je prehrambeno nezdravo, a i ovdašnji zvaničnici ministarstva zdravlja izjavljuju da „ozbiljno razmišljaju“ o predlaganju sličnih mera. Jer, zaista, ko će izdržati tolike horde zlikovaca što bi da se „nauživaju u životu“ o trošku zdravstvenog osiguranja?

Naravno, pitanja naviru sama poput majoneza po pomfritu. Zašto samo oporezivati nezdravu hranu? Država bi, naprasno zabrinuta za zdravlje svojih građana u mirnodopskim uslovima, mogla da propiše nedeljno obaveznu kilometražu za džoging. Zdravija i razgibanija nacija je kvalitetnije topovsko meso. Bilo bi divno da država počne i da vaspitava decu umesto roditelja, a mogla bi da počne i da razmišlja umesto odraslih. Ili, ako država zaista želi da uštedi, zašto da se odvaja za bilo šta što je predmet jedne životne neozbiljnosti i neodgovornosti poput nezdrave ishrane? Slomio si nogu – što nisi pazio kuda ideš? Imaš grip – ko te terao da izlaziš na ulicu kad znaš da je nezgodno? Trebaju cvikeri od socijalnog – što si čitao lektiru kad si bio mali? Može se razmišljati i o svojevrsnoj „giljotini“ poreza. Prosto, uvesti porez na traljav genetski materijal, da se od onih lakše obolevajućih iscedi svaki dinar dok još dišu. A ko ne može da doprinese društvu u meri u kojoj se očekuje od njega, da se odstreli na vreme. Takve jedinke jednostavno nisu kvalitetne, sporo se kreću, a i smrde kad se oznoje. Eventualno, humanije a isplativije, meriti svakom šta trpa u sebe, gde ide i šta govori, a na kraju meseca samo stigne račun, pa moliću lepo. Čips i kola? Dugo sedenje pred televizorom i/ili računarom? Neodgovarajuća tašna za te cipele? Unošenje nemira? Sve to košta. Zašto bismo mi ispravni plaćali tuđe falinke?

U čemu je zaista stvar? Poenta zdravstvenog osiguranja jeste u solidarnosti, odnosno u prevenciji „ne daj bože“ situacija koje mogu svakog da zadese, a koje realno koštaju užasno puno. I da, nekolicina onih koje zadesi nevolja da treba da odvoje nekoliko desetina hiljada evra za lečenje, a to im pokrije osiguranje, zaista se „grebu“ o sve nas ostale koji smo zaboravili kada smo poslednji put posetili lekara. Ali, da li je u redu nazivati ih grebatorima? I da li bismo se menjali sa njima? Oni što trčkaraju unaokolo, jedu musli i sendviče sa kelerabom zaista odvajaju novac za ozdravljenje srca onih što se prežderavaju pljeskavicama i oblokavaju koka-kolama. Ali i oni koji se ne voze autobusom odvajaju za penzionerske markice za prevoz. I oni koji nemaju decu odvajaju za tamo neka obdaništa, škole i fakultete. Deru nas na svakom ćošku, tako je, ali niko nije dovoljno ispravan, a malo ko dovoljno bogat, da sve može da plati sam.

Lepo je rečeno da onaj ko je spreman da zbog sigurnosti žrtvuje slobodu, taj ne zaslužuje ni jedno ni drugo. Sloboda da se u sopstveni stomak trpa kao u vreću takođe je sloboda. Država pod firmom „Mi mislimo na vas“ odlučuje o stvarima o kojima ne sme da odlučuje. Da bi napunila sopstveni džep i onda preplaćivala pravljenje internet-sajtova za svoje projekte i ministarstva, naravno. Uvek će biti lakše pušiti i piti koka-kolu pred računarom (evo, upravo), nego cediti nekakve narandže pre i posle trčanja. Ali to nije problem države, niti bi smeo da bude. Projekti prevaspitavanja nacije i izgradnje boljeg čoveka uvek su završavali u krvi. Dobra država je ona koja kvalitetno barata ljudima kakvi jesu, a ne koja izmišlja kakvi bi trebalo da budu.