O tenisu i trabunjanju

Pit Sampras, Amerikanac, osvojio je četrnaest grend slem titula, od kojih je čak sedam bilo na Vimbldonu, a bio je teniski broj jedan šest uzastopnih godina (1993-1998). Ima li to ikakve veze sa američkim agresivnim politikama po Koreji, Vijetnamu, Kambodži, Nikaragvi, Panami, Iraku, Avganistanu, Srbiji? Da li je Samprasov izvanredni teniski uspeh učinio da se slika Amerikanaca u svetu „popravi“, šta god to značilo? Da li je Fred Peri izbrisao sećanje na genocidnost britanskog kolonijalizma? Da li zbog Rafaela Nadala treba zaboraviti na Kortesa, Pizara i ostale konkvistadorske lumperajke po Južnoj Americi?

Sva ova pitanja su raspamećujuće glupa, osim u slučaju ovdašnjem. Novak Đoković, Srbin, postao je teniski broj jedan i osvojio je Vimbldon i sve je to zaista lepo i pohvalno. Međutim, čini se da malo ko ima problem sa gorepomenutom mentalnom akrobatikom prema kojoj je Đoković nekakav belosportski restaurator belosvetske slike o Srbiji. Boris Tadić je samo jedan od mnogih koji su celu stvar komentarisali na taj način: o Srbiji je „slika bila loše ispredana“ i „ne može se opisati koliko njegov uspeh znači našoj zemlji“. Tadićevi savetnici i marketingaši – pevački deo vis Idola – mesecima su pisali baš o tome. Srđan Šaper (savetnik) je čak spomenuo Maksa Vebera (sociologa) u jednom postmoderno i interpretativno orijentisanom tekstu – dobro uokvirenom teorijom, ali slabo epistemologijom. Jer duh relativizma prema kojem „istine“ treba konstruisati ne miriše (na) dobro i postavljen je na traljavim nogama.

Naime, ako nema kolektivne odgovornosti za zločin, a nema, nema ni kolektivne odgovornosti za sportski uspeh. Tako je, Đoković je odrastao među nama, jeo je plazmu, margarin „dobro jutro“ i pio Knjaz Miloš, a sada fura kačket crvene boje. Ali isto to je radio i Slobodan Milošević. Ako je Novak Đoković bio državni projekat, to je bio i Ratko Mladić. Zašto je Novak Đoković Nole koji se isticao po Vimbldonu „prava Srbija“, a to nije Ivan Bogdanov Zver, vođa navijača Crvene zvezde koji se isticao po Đenovi ili gde već? Svako ko na pomen krvoločnih Srba progunđa „ja nisam nikoga ubijao“, morao bi na pomen Srba sportista da uzvrati sa „ja nisam trčao za lopticama“. Ako Srbin na podijumu Vimbldona izaziva ponos, onda bi i Srbin u zatvoru Sheveningena morao izazvati stid. Jer nemoguće je da se samo lepe stvari rade u naše ime. I zato je cela ta identifikacija zapravo zla i naopaka.

Neko će ispravno reći da ovaj kolumnista nema razumevanja za marketing. Naravno da će trudbenici ove države biti motivisani da kao simbol Srbije do granice iskakanja iz konzerve pašteta ističu i reklamiraju Đokovića. Problem nastaje onda kada građani ove države u tu reklamu poveruju. Kada se umesto talentovanog sportiste vidi specijalni izaslanik ministarstva inostranih poslova. Đoković ume sa reketom, ne sa četkicom i temperama u vezi sa fiktivnom slikom Srbije po umovima zlih stranaca. Insistiranje na Đokoviću kao junaku koji nešto treba da pokazuje i dokazuje svetu svedoči samo o provincijalnosti i uskogrudosti ovdašnjeg pogleda na svet. Uostalom, ovo šteti i samom Đokoviću, ako je poverovao u takvu pseudodiplomatsku ili naivnoslikarsku misiju. I Nemci i Amerikanci valjda rade nešto u vezi sa globalnom percepcijom svojih društava, ali su pustili Bekera i Samprasa da samo igraju tenis. Zato u celoj gužvi oko Đokovića nije poenta u slici koju drugi imaju o Srbiji, već o slici koju Srbija ima o sebi samoj.

Genijalni američki komičar Džeri Sajnfeld jednom je primetio kako na televiziji sve izgleda bolje. Upitao se da li smo nekada samo sedeli ispred televizora sa čipsom i sokom, gledajući reklamu za isti taj sok koji pijemo. Na reklami ljudi orgazmički skaču od zadovoljstva, smeju se, lete po vazduhu, skijaju po vodi, devojke u bikinijima svuda, sreća i ludilo opšteg karaktera jer se pije baš taj sok. Dok mi u svom mraku, sami i sa mrvicama po majici gledamo u našu limenku i kažemo sebi „možda sam stavio previše leda u moj“. Kakvu god sliku o Srbiji reklamerski izgradili na temelju Đokovićevih sportskih uspeha, ona sa našim životima neće imati mnogo veze. Taj trofej je osvojio neko drugi, a vimbldonske jagode je žvakao neko treći. Lepo je misliti lepše o društvu u kojem živimo, ali ono time neće postati lepše. Jednom ćemo morati promeniti kanal.