Opake moralke

Svi spomenuti diskursići imaju mnoge specifične probleme i logičke nakaradnosti. Prvo, spočitavati (jedino) ženama zašto ne rađaju znači nedopustivo moralističko mešanje u genitalije. Odnosno, pretpostavku da je materica prostor u vlasništvu države i njene natalitetne politike. Države koja, podsetimo, srezuje desetinu prihoda velikom broju svojih mužjaka i ženki. A tek su lažna objašnjenja i implicitni krivci za ovaj pseudoproblem skandalozni: hedonistički način života, šta god to bilo, i visoko obrazovanje. Žene su se doslovno milenijumima borile za slobodu i ravnopravnost kada je reč o pravu na telesno uživanje, pravu na obrazovanje, kao i na abortus, kontracepciju i kontrolu rađanja uopšte. Te teško izvojevane slobode koje se odurno o(t)pisuju kao „hedonizam“ su mnogo važnije od neosetljivo kvantitativnog pogleda iza kojeg se zapravo krije prezir prema modernosti. Umesto da zahvaljujemo duhu vremena u kojem (neke) žene mogu da završavaju fakultete, da „teže ka materijalnim dobrima“, da piju, puše i ostaju van kuće do kasno, kao i da upravljaju svojim telom – iznova se valjamo u kvarnoj logici za koju je rađanje dužnost prema državi, naciji i Statističkom godišnjaku.

Drugo, sudeći po Bobić Mojsilović, omladina ne vodi svoj „besprizoran život“ samo zato što iz materica ne izbacuje žgebad po diktatu samozadovoljnih moralista – već i zato što je pristala na zaveru nekakvog mitološkog „globalnog pokreta“ koji mlade uči da budu „promiskuitetni, pijani, istetovirani, izbušeni i glupi kao noć“. U polemici sa izvesnom televizijskom reklamom, uz brutalno konzervativni paternalizam zasnovan na premisi da su mladi ljudi jedino bezumni sunđeri i pasivne žrtve, dokazuje se jedino to da je bapska logika univerzalni fenomen koji nadilazi generacije. Jer društvo propada zbog problematike kao što su tetovaže, pirsinzi, mobilni telefoni, „gole zadnjice i grudi“, pornografija, masturbacija i – neizostavni globalizam i masovni mediji. Dok se usput propušta očigledni uvid u to da su i ove jeftine tradicionalističke mantre napisane i promovisane u – mediju. I da podjednako diktiraju i reklamiraju određene sociokulturne vrednosti kao i ona mitološka strašila koje kritikuju.

Treće, „vaspitanje“ dece mlataranjem po „debelom mesu“. Istinski stručna javnost je, srećom, o liku i delu Zorana Milivojevića već dala svoj sud i označila ga kao opasnog šarlatana. Polemika oko fizičkog kažnjavanja dece je razotkrila njegove argumente kao nenaučne i neutemeljene, uz dozu patrijarhalnog konzervativizma i seksizma. Kako je to neko već sjajno primetio, roditelji i javnost prihvataju Milivojevićeve stavove jer ih, kao i svaki vešti populista, ubeđuje u to da je njihovo loše ponašanje zapravo dobro ponašanje. Niko ne voli da čuje da u nečemu greši i da valja promeniti navike. Mnogo je lakše okriviti podli Zapad i njihove neuke liberalne politike. A usput i proda mnogo više ulaznica i knjiga.

Međutim, i konzervativna trabunjanja o tridesetogodišnjim hedonistkinjama, i ona o raskalašnoj i bezumnoj omladini zagledanoj u Zapad, te ona o razmaženim derištima koja se nisu blagovremeno tukla po guzici – imaju jednu zajedničku temu. A ona je: antimodernizam. Koji se zatim reklamira odbranom i zaštitom konzervativnog mita o dobu „kad se znao neki red“. Što je samo eufemizam za grubo i udobno očuvanje postojećeg, za cementiranje aktuelnih društvenih nejednakosti i odnosa moći, za gušenje slobode i individualizma, naprosto, za kontraprosvetiteljsku reakciju. Međutim, ko je celu tu i njima sličnu ekipu proglasio nadležnom za zgražavajuću procenu onoga šta je moralno, a šta nije? Čemu (služe) ti sekularni popovi koji se osećaju pozvanim da neprekidno laprdaju kako nam je društvo ogrezlo u bludu i nemoralu? Da smo svršili u zlom i naopakom jedino zato što curice mlataraju dupetima po splavovima, a momci bulje u računarske monitore koje ne razumemo. Jer se žene usuđuju da nemaju decu onda kada im mi odredimo da bi trebale da ih imaju, a ta deca onda imaju neke prohteve i zahteve i mišljenja na temu umesto da ćute i „budu dobra“.

I sad, jedno su dede, babe i svi koji se tako osećaju, a koji kukaju jer mladi više ne ustaju starima u prevozu, devojke nose prekratke suknje, momci prebrzo voze, a svi koriste neke nerazumljive „američke“ reči i izraze. Naši matoriji sugrađani to rade samo zato što, prvo, sami više nisu mladi pa im čvrstoća te činjenice ide na istrošene živce i meke penise i dojke i, drugo, zato što zbog nezapamćenog ubrzanja društvenih i tehnoloških promena – više zaista ne mogu da isprate i shvate društvo u kojem žive. Ali ukoliko su bar malčice iskreni prema sebi, a drug Alchajmer im još nije stigao u goste, setiće se sopstvene uvobolje za starce, kao i toga da su i sami bar maštali o kraćim suknjama i bržim automobilima. Da su i pili i pušili i vodili i ljubav i ratove, kao i sva omladina sveta. Međutim, nešto je sasvim drugo kada se ovakvi stavovi i pogledi na svet iz gerontološkog centra izliju u prevarnu formu objektivne analize, činjenica i parapolitičkog programa. Uz to, ironično je što se autori navedenih moralki zapravo godinama bore za antimoderne, konzervativne i klerikalne vrednosti i očuvanje statusa kvo, a onda se naprasno iznenađuju i organizuju krstaške pohode jer su nam mladi i odrasli besprizorni i zli. Shvatimo, moderno društvo počiva na pretpostavci o slobodnim i međusobno različitim građanima koji sami za sebe odlučuju šta im se (ne) radi, šta će da oblače, sa kim će da se venčavaju, hoće li imati dece ili jok, u šta će da veruju i koje će vrednosti da prihvate. Moralisti su protiv takvog stanja stvari i svesti jer, ako ta modernost zaista i nastupi, kome će oni da popuju i morališu?

Međutim, džabe im. Modernost je stigla i tu je da ostane. I, jednom za svagda: „stari dobri dani“ u kojima se „znao neki red“ ili nikada nisu postojali ili su bili i neuredni i nedobri. Današnji razvijeni i moderni svet je najbolji svet ikada, i zato je toliko atraktivan i privlačan. Kvalitet savremenog života, u sadejstvu sa čudima moderne medicine, učinio je ljudski životni vek najdužim do sad. Količina ratova je takođe najniža u ljudskoj istoriji, čak i kad se ubroje razni Bliski istoci. Društvene nejednakosti se progresivno smanjuju, a jednakost prilika uvećava. Cene hleba, kafe, televizora i automobila su najniže ikad, i ovo su artikli koji su postali dostupni svima. I, suprotno popularnom mišljenju, ljudi su postali pametniji, a ne tupaviji. Nepismenih je najmanje, a visoko obrazovanih najviše u istoriji. I sve su ovo čvrste statističke i demografske činjenice – samo što dobre vesti retko stižu u novine. Bolje se prodaju opake moralke.

A ta prokleta „današnja omladina“? Bar oni sigurno ne rade ništa drugo osim što jedu, piju, spavaju i snoškare? Ne baš. U razvijenim društvima, broj neželjenih trudnoća, kao i upotreba teških droga, su u konstantnom opadanju. I omladina je danas obrazovanija, inteligentnija, aktivnija i obaveštenija o sebi i svetu oko sebe nego ikad pre. Pogledajmo malo unaokolo: mnogi i sve mnogobrojniji moderni mladi ljudi koji, tako je, masturbiraju, abortiraju, bulje u mobilne telefone umesto u sagovornike, igraju igrice na računaru umesto što trče za krpenjačama, te sede u kafićima umesto da tabanaju po korzu – istovremeno su mnogo odgovorniji od većine odraslih moralista u njihovim godinama. Studiraju i masteriraju, govore više jezika, putovali su van zemlje, imaju poslove i plaćaju račune, prate inostrane a ne samo lokalne televizijske, filmske i muzičke sadržaje, brinu o svojoj budućnosti i ustaju protiv nepravde. Čime se sve, u svojoj mladosti, nisu mogli pohvaliti svi oni koji bi da ih kroje po svom moralističkom ukusu. I to je ono što zaista prestravljuje. Bolucka u mozak to što mladost današnjih staraca nije bila tako dobra kao što je to mladost ovde i sada, zar ne? Dok nikom ne pada na pamet da se pridruži svom generacijskom neprijatelju, ako ga već ne može pobediti. Opaka fraza o kvarenju omladine i izmišljanju novih bogova već je jednom ubila najtalentovanijeg i, kažu, najmudrijeg antičkog filozofa. Zar ništa nismo naučili u prethodnih 25 vekova? A da probamo malo da živimo tako što ćemo pustiti druge da žive? I pokvare tu omladinu već jednom, neće joj biti ništa.