Pleme u nama

Društvena nauka može da (pokuša da) ponudi odgovor na to koji vrag se dogodio sa svima nama ostalima povodom tog ubistva. Naime, za nepristrasnog posmatrača ili osobu sa koliko-toliko refleksivnosti, ova situacija rađa nekoliko paradoksa ili bar zagonetki. Otkud ovakvo kolektivno ponašanje? I pre svega, odakle potiču masovni pozivi na linč ubice, ispunjeni nekrofilno kreativnim prizivanjima mučenja, genitalnog sakaćenja i/ili analne penetracije? Otkud ta nagla transformacija na prvi pogled pristojnih građana u pijanu rulju željnu krvi, sa dodatkom homoerotskih fantazija? Zašto je Fejsbuk grupa koja traži smrt za ubicu Tijane Jurić prikupila stotinu hiljada članova za jedno prepodne? I kako to da je malo ko zastao i shvatio pasuljski prostu stvar da se ubijanjem ubice ne sprečava ubijanje?

Jedina lako objašnjiva stvar verovatno je činjenica da je ministar policije Stefanović svojim javno iskazanim ličnim razmišljanjima na temu smrtne kazne u par neveštih zahvata izbrisao pravni poredak Srbije i njene zakone koje bi trebao da štiti. Ali dotični već ima ruksak pun blamova za pozamašnu antologiju i malo ko ga vidi kao podesnog za funkciju koja ga je snašla, a on se u njoj ne snalazi. S druge strane, otkud i jednako strastvena ljudskopravaška i NVO-aktivistička hajka na sve prizivače smrtne kazne u prepoznatljivo nekritičkom i autošovinističkom maniru? Odakle izviru i kičoliki izlivi empatije u društvu u kojem se hronično ne prijavljuje porodično nasilje u komšiluku, a zločinci koji su masovno silovali i klali po susedstvu se smatraju herojima? I kako to da se sve uzavrele strasti u kratkom roku vrate u normalu, do nove epske tragike? Dakle, da li su to svi (bili) kolektivno skrhani od mešavine bola i šoka, pa se ponašaju iracionalno i neprimereno, ili je nešto drugo u pitanju? Drugim rečima, da li smo svi to kolektivno izgubili i razum i srce istovremeno – i zašto?

Sociolozi su ona nastrana vrsta ljudi koja, nakon što atraktivna plavuša uđe u prostoriju punu ljudi, ne gledaju u dotičnu devojku, već u izraze lica i ponašanje svih ostalih u prostoriji. Na sličan način je korisno posmatrati kolektivno ponašanje stanovnika rentijerskog sobička zvanog Srbija povodom ovog zastrašujućeg ubistva. A odgovori na zagonetke sa početka ove kolumne zapravo su mnogo neobičniji, kao i brutalniji, nego što bi to olako pripisivanje cele stvari jednom kolektivnom nesvesnom dozvolili. Jer sve gorenavedeno zapravo je racionalno ponašanje društvene životinje koja sebe naziva čovek. Nešto što bi zainteresovani sociolog-voajer zapravo nazvao očekivanim i – normalnim. U svoj svojoj maestralnoj nenormalnosti, naravno. Evo i kako.

Prvo, valja znati da je u situacijama poput ove pre svega narušeno moralno jedinstvo zajednice. Naš svakodnevni društveni život je uopšte moguć na temelju fiktivne pretpostavke da se stvari poput ubistva Tijane Jurić jednostavno ne dešavaju. Zato uopšte puštamo decu na ulicu bez pancira ili hladnog oružja. Kada se takve stvari ipak dogode, zapravo su pokidani konci negde finog, a negde grubog tkanja društvene tapiserije. Cela zajednica tada mora da se nekako zakrpi ili ušije natrag. Kolektivno žaljenje ili oplakivanje jedna je od najefikasnijih tehnika za to. Sredstvo kojim zajednica samoj sebi poručuje jedno: sve je ipak koliko-toliko u redu, tu smo gde jesmo, probajmo da nastavimo da živimo dalje. Otuda dani žalosti i klasična muzika na radiju, ili menjanje profilnih slika na Fejsbuku. Drugi aspekt ovog pokušaja krpljenja društvenog tkanja je odnos prema zločincu koji se tada dehumanizuje. Funkcija takvih akcija u tome je da se on proglasi socijalnim autsajderom, neprimerenim članom društva, strancem u društvenom smislu ili, rečnikom žute štampe, monstrumom. Zajednica može da nastavi sa svojim normalnim životom javljanja komšijama u liftu i izbegavanja plaćanja TV pretplate samo ako javno pokaže i poveruje u to da neko ko je ubio petnaestogodišnju devojčicu „nije jedan od nas“, iako jeste. To jest, ako dotičnog kršioca moralnih zabrana odstrani iz zajednice. A što je prekršaj moralno veći, odstranjivanje je brutalnije – otud i kolektivno prizivanje i priželjkivanje njegove smrti.

Emil Dirkem je još početkom 20. veka briljantno pisao o prividno iracionalnim ritualima javnog oplakivanja u plemenima lovaca-sakupljača istočne Australije. Ovi rituali su ispunjeni masovnim kricima i urlicima, frenetičnim drhtanjem, strastvenim gnevom, agresivnošću članova plemena jednih prema drugima, kao i samopovređivanjem. Ova „ritualna fasada“ zapravo učini da se pleme nakon svega toga oseća „življe nego ikad“, odnosno učini da se plemenu „vrate snaga i nada“. Negde u slično vreme, istoričar Johan Hojzinga je pisao o gotovo identičnim ritualima masovnog i posebno dramatizovanog žaljenja i oplakivanja u srednjem veku. A Mišel Fuko je naširoko i sa brutalnim detaljima pisao o funkcijama koje je imalo javno mučenje i čerečenje moralnih prestupnika za predmodernog čoveka. Samo što se malo toga suštinski promenilo i danas.

Naprosto, kolektivno tugovanje praćeno pozivima na linč pre pravičnog suđenja (ili uprkos njemu), zapravo su racionalne reakcije ljudske životinje u situaciji naglo pokidanog društvenog tkanja. Životinje koja stotinama hiljada godina živi u moralnoj zajednici nazvanoj pleme. Zbog toga sve shvatamo lično i na ovaj način se taj zločin, sasvim posredno, dogodio i nama. Iako tugu ne osećamo lično, već „društveno“. I mi „ostali“ imamo svoje tehnike oplakivanja, sasvim drugačije od srodnika i prijatelja nesrećne žrtve. A ceremonijalnim činovima grupnog tugovanja, kao i ritualnim izlivima „pravednog gneva“, zajednica zapravo obnavlja svoju snagu. Te su reakcije „stvar koju treba uraditi“ ili naprosto nešto „što se radi“. Ironično, ali one su nešto što je pristojno i prikladno, u neprikladnom stanju stvari. Poput krštenja i svadbi (kakav to socijalni kriminalac ne pravi svadbu u belom?) ili jednog „nazdravlje“ posle kijanja (kakav to društveni autista ne referiše ka tuđem ispaljivanju nosne sluzi u atmosferu?). Tinejdžerskim vokabularom rečeno, ove ceremonijalno fasadne reakcije po zidovima Fejsbuka su „trendi“ i „in“.

I sve ovo je objašnjenje, ne i opravdanje. Posebno zato što se neke stvari opravdati ne mogu i ne smeju. Kako su u jednom tekstu sjajno primetili pojedinci sa inteligentnog koliko i duhovitog portala „Tarzanija“, prosečni oplakivači i naprasni ljubitelji smrtne kazne sa srednjovekovnim motivima najčešće su puki „jedači fekalija po netu“ koji samo žele da se dopadnu. Oni osećaju da je sadistička kreativnost postala „prava stvar“ za uraditi, a oni koji su hronično željni toga da budu priznati, prepoznati i popularni tada preteruju sa ovom društvenom racionalnošću na groteskne načine. U tu grupu upadaju i ministar „slošilo mi se“ Stefanović u novoj epizodi serije „Nisam dorastao zadatku“, Svetlana Ražnatović Ceca, koja je takođe javno izlivala suzu (uprkos višedecenijskoj neosetljivosti prema sudbinama pripadnika drugih plemena koje je tamanio njen suprug), te kakofonija odurnih i neodgovornih tekstova u novinama koji su uvreda za časnu reč „tabloid“. Sve su ovo individue i pojave koje pristojno žive od popularnosti i slave oličenih u nekakvoj prodaji, koji u svemu vide priliku za „dobar PR“, dok se svima ostalima sa organom za dobar ukus prevrće želudac. A kada je reč o strastvenim i neobično uzavrelim reakcijama svih drugih, koje se kreću po ivicama pristojnosti, a svakako padaju izvan granica civilizovanosti, one samo svedoče o ljudskoj prirodi i društvu. O tome da je civilizacija jedna mlada, krhka i posve nametnuta stvar mozgu koji je stotinama hiljada godina lovio, skupljao i plesao oko totema. Samo zato što imamo prezimena, ručne satove i rate za kredit ne znači da smo napustili plemenski način ponašanja i razmišljanja. Jer možda smo izašli iz plemena, ali pleme nije izašlo iz nas.