Porodični ljudi

Uostalom, i kontramitinzi ove grupacije nazivani su „Porodičnom šetnjom“, sa neizostavnim bebama i decom kao rekvizitima za slikanje. Isto je i sa preovlađujućom temom ukoričene skupine njihovih političkih pamfleta i naučno neobaveštenih tekstova, nazvanoj poput nekakve gej-žurke, „Globalno zagrevanje (sic)“.

Glasno i gotovo patološko samoreklamerstvo Dveri kao svojevrsne moralne milicije u svemu što ima veze sa homoseksualnošću zapravo je mudra politička taktika. Ovo ih čini dežurno-redovnim diskutantima na jednoj popularnoj i gledanoj temi kakva je (homo)seksualnost, dok je sadržaj njihovih poruka onoliko manipulativan koliko i uvredljiv. U pitanju je upravo podlo vešta i vešto podla taktika promocije samih sebe kao porodičnih ljudi, što se kvarno definiše kao suprotstavljenost homoseksualnosti: „Mi nismo protiv homoseksualaca, niti za nasilje, mi smo samo za porodicu i porodične vrednosti“. Ovakav stav valja razbucati kao kakav vladika razred osmogodišnjaka na veronauci.

Porodica je nešto što iz (ironično) evolucionih razloga u političkom diskursu budi pozitivne emocije. Sa bandama sociologa iza sebe, ovo su prvo prokljuvili američki političari, gde je marketinško utrkivanje za glasove nazvano demokratijom i najrazvijenije. Neizostavno trabunjanje o našoj deci i njihovoj budućnosti, uz vucaranje svojih sirotih supruga i gde treba i gde ne treba, ubrzo se zapatilo i u ostatku političkog sveta zainteresovanog za demokratski glas. Međutim, svako odabira poetske motive svojih političkih govorancija po slobodnom nahođenju istraživanja javnog mnjenja i to je u redu. Ovde je problem, prvo, u kontrastiranju porodice i homoseksualnosti i, drugo, u anahrono besmislenoj viziji o tome šta porodica i porodične vrednosti jesu.

U suprotstavljanju vrle porodice i vrlog homoseksualca zaboravlja se na činjenicu da su i homoseksualci pripadnici nekakvih – porodica. Oni imaju svoje roditelje, svoju braću i sestre, a ponekad i decu. S tim u vezi, oni su ništa manje porodični ljudi od ostatka sveta, a kriminalizacijom i stigmatizacijom njihove seksualne orijentacije obično imaju ozbiljnih problema pre svega – u svojim porodicama. Čime se upravo porodični odnosi urušavaju, razaraju, rastaču, disfunkcionališu i ostalo, na šta se desničari navodno mršte. Ili je to, pak, hrišćanski?

Naime, Isus je (Luka 14:26) rekao da njegov učenik ne može biti onaj ko mrzi svog oca, majku, ženu i decu. Uz to, mnogi homoseksualci zahtevaju da formalno pravno imaju ista prava kao i heteroseksualci u pogledu te famozne porodice – da stupaju u brak i usvajaju decu. Drugim rečima, upravo traže da budu porodični ljudi, želeći više, a ne manje porodice u ovom društvu.

Zatim, nakon iskrivljenja logike, dolazimo do tačke iskrivljenja antropološke i istorijske istine, odnosno prevarnog anahronizma o onome šta porodica jeste. „Tradicionalna porodica“ realna je poput jednoroga ili porodice Kremenko, a „porodične vrednosti“ samo su izgovor za mržnju i diskriminaciju. Niti je porodica osnovna ćelija društva, jer društvo nije tkivo ili organizam.

Porodična struktura i brak, taj finansijski aranžman sporadične efikasnosti u regulaciji snošaja, zauzimali su i zauzimaju mnoge forme tokom ljudske istorije i širom ljudske geografije. Na koju tačno tradiciju mislimo? Starozavetnu poliginiju? Feudalnu porodičnu zadrugu, odnosno proširenu porodicu? Ili u porodicu upadaju i robovi, kao u evropskoj antici? Mislimo li na udaju žene za svu muževljevu braću, kao u delovima Indije? Ili na grupni punalua brak na Havajima možda?

Formula domaćinstva koje čine radni muškarac, verna žena i poslušna deca je istorijska novotarija koja se graniči sa fikcijom. Ona zvuči dobro, jer je se niko zapravo ne seća. Sadržaj, a ne forma ono je što čini dobru porodicu. Ako je taj sadržaj takav da ne mrzimo druge, da ne dižemo pesnicu na drugačije, i ako ne guramo nos u tuđe izbore i genitalije – bar ne onima koji to ne žele – tada smo dobri porodični ljudi.