Prisluškivanja slobode

A ti podaci (i to tri milijarde dotičnih za samo 30 dana, a sve je trajalo godinama) prikupljeni su na osnovu nadzora nad, gle čuda, internetom. I ceo slučaj preti da postane najveće obaveštajno curenje otkad je obaveštajnosti, ili bar Vikiliksa. Progovorio je bivši i već legendarni rabotnik Cije Edvard Snouden, sa slabim ocenama iz srednje škole, ali sa jakim osećajem za slobodu. I britanskom Gardijanu se javio iz Kine, koja se ne može naročito pohvaliti tom slobodom, kako interneta tako i uopšte, ali u kojoj Snouden ima dobre šanse da ne bude izručen domovini. Jer i Kinez voli da se antiamerički uskopisti, a u poslednjoj deceniji mu se to i može.

Uzgred, neka Srbi i ostali građani ne brinu. Jer na mapi sveta koja pokazuje sa kojih su to interneta podaci za Ciju prikupljani, Srbija je iste boje kao i Jadransko more – crne. Dakle, nebitne. Jarko ofarbane države su Iran, Pakistan, Egipat, Indija, Irak, Kina, Nemačka i, naravno, same Sjedinjene Države. Drugim rečima, svi oni naši nevešti flertovi na Fejsbuku, odvratni komentari po Jutjubu i nastrane pornografije odasvud ostaju na blamažu i savest samo nama. I sad, dok zadovoljno trljamo rukice jer je zla Amerika u političkom problemu, i dok teoretičari zavere dižu čašicu svoje brljave, prekobrojne i antiglobalističke rakije, kakve to zaista ima veze sa nama? Jer umesto tako olake pozivačine na Orvela, po pravilu kad joj nije ni vreme ni mesto, zapitajmo se kako bismo mi reagovali na takvu stvar u našem zapuštenom dvorištu? Ovaj put hipotetički, jer je razumnije pretpostaviti da mnogi službenici po našim službama imaju problema i sa paljenjem računara, a ne da se ozbiljno bave nekakvim hakerajem. Sve dok bezbednjaci misle da se jačim lupanjem po tastaturi dobija masnije slovo na ekranu, stara škola će ovde još dugo biti prisutna. A možda i ne: Ministarstvo trgovine i telekomunikacija je napravilo nacrt pravilnika o presretanju elektronskih komunikacija kojim će srpske tajne službe pristupati podacima koji se razmenjuju po internetu domaćinskom, mimo Ustava i mimo odluke suda. Rodoljub Šabić se buni, ali po običaju prebrzo i prerazumno priča da bi ga saslušali.

Pitanje je sledeće: koliko bismo internetske slobode mi sami bili spremni da žrtvujemo zarad takozvanih viših nacionalnih ciljeva? Zbog odbrane od naših lokalnih babaroga – „šiptarskih terorista“, „stranih plaćenika“, homoseksualnih napadača na srpskog domaćina, korumpiranih političara i tajkuna, kočničara na putu evrointegracija ili šta je već aktuelno? Kad već nemamo Al-Kaidu, ni Svetski trgovinski centar za rušenje. Verovatno isuviše, i isuviše olako. Samo zamislimo Aleksandra Vučića, slepljenih prstiju, mirnih očiju i glasa ravnog budističkim monasima, kako u drugom Dnevniku tražeći pomilovanje saopštava naciji potrebu za izmenama nekakvog zakona o nekakvom nečemu. I kako će to malčice uvećati ovlašćenja države u tim prisluškivačkim rabotama, ali, razumimo, frka je, ne odnosi se to na fine ljude Srbije, samo na dežurne zlikovce. I šta nacija kaže na to? „Mhm, super, a kako je igrao Đoković?“ Uostalom, Novi Sad je već preplavljen kamerama za video-nadzor, koje je gradska vlast instalirala na talasu straha finih tetkica od podivljale i nemoralne omladine. Glas protiv su podigle samo firme koje su ostale tenderski uskraćene za taj lukrativni posao. Dođavola, pa i premijera se prisluškivalo, jer šta zna služba šta je premijer dok po Jutjubu na telefonu pušća narodnjak za dušu.

U Americi vlast je najverovatnije omogućila zloupotrebu interneta, zato što je to u prirodi vlasti, kao i ljudske prirode. Ali je odbranu od zloupotrebe vlasti omogućila – Amerika. Odnosno, omogućila ju je američka tradicija i kultura individualne slobode. Stoga ne čudi da je propištali Edvard Snouden 2012. godine uplatio (najmanje) 500 dolara za kampanju zgodno nezgodnog libertarijanca Rona Pola. Ginekologa i dugogodišnjeg kongresmena iz Teksasa koji se uporno i dosledno zalagao za što manje belosvetskih ratova i što manje države u ekonomskim poslovima i individualnim životima Amerikanaca. Konačno, jedan američki predsednik je zbog prisluškivanja svojih političkih protivnika smeštenih u kompleksu Votergejt već bio sklonjen sa vlasti. A baš se branio biranim rečima („Ja nisam bitanga“). Ali do otkrića o tome, odnosno o pokušajima da se ceo slučaj zataška, došlo se opet – slušanjem nekakvih prislušnih traka. Drugim rečima, prisluškivanje je u okviru istog slučaja bilo iskorišćeno i za gušenje i za širenje slobode američkih građana.

I tako je, Sjedinjene Države su nakon užasa od 11. septembra postale i paranoičnije i opreznije, a granica između ta dva nije uvek oštra i nedvosmislena. Dok zbog njene maglovitosti, avet neslobode po nosu udara obične građane sa internetom umesto daske za surf. Ali pre nego što požurimo da učvršćujemo stavove o preplašenim Amerikancima koji unaokolo slušaju i motre sve i svja, pa i sopstvene građane, podsetimo da se u majčici Rusiji u ćorku odlazi zbog širenja homoseksualne propagande, šta god to bilo (ubraja li se presnimavanje albuma Village People?). A u jednom delu Bliskog istoka se strada kad se vozi automobil ili ne pokriva lice, ako se između nogu ima pogrešan organ. Sve to opet u ime viših ciljeva koje su propisali neki na višim stolicama od naših. „Odbrana od terorizma“ i „Uvreda proroka Muhameda“ možda su istovrsne dimne zavese i mašine za proizvodnju veštačke magle u teatru politike. Ali količina vlasti koja se zloupotrebljava i slobode koja se guši od strane jednih i drugih ipak nije tako ista. Međutim, ovo opet ne sme biti novi izgovor, jer magle su tu da se rasteruju, a slobode su tu da se šire.

Na kraju, savremeno društvo je šatro rizično, da, ali koji rizik nam je važniji? Ako nadgledanje interneta može da spreči teroristički napad, da li je nadgledanje interneta opravdano? Dobar deo Amerikanaca s pravom ne smatra da jeste. A šta bismo smatrali – mi? Da li bismo dopustili špijun-bubu u našem računaru ako bi to za posledicu imalo nekog novog Miškovića u apsu? Ili ako bi uhapsilo političara koji nam ide na živac, a posebno onog komšiju sa trećeg koji sigurno nešto rovari i muti, kad ne usisava ili trese tepihe dok dremamo? I da li je zaista potrebno ponavljati svu tehnološku nesofisticiranost (i grubost paravojnog noža) ove države u gušenju sloboda sopstvenih građana i civila pred pretnjama onih koje smo krajem devedesetih označili kao teroriste? Pitanja o granicama slobode stara su koliko i filozofija. Koliko žrtve i odricanja zarad Levijatana nazvanog kolektivnim dobrom i zajedničkim interesom je dovoljno? Koliko je potrebno, a kada postaje previše? Glavno pitanje jeste da li mi u Srbiji uopšte postavljamo ta pitanja. Jer da su se manje gledali rijaliti programi, a više čitala „1984“, videli bismo da poenta (romana) nije samo u pukom nadzoru. Već i u našim strahovima i u dobrovoljnoj žrtvi naše sopstvene slobode.