Prvi rat

Drugim rečima, suvisli i mudri ljudi Evrope su realno pesimistički bili svesni da je belosvetsko puškaranje tek prva makljaža u nizu. Širom Evrope, kao i u šaragama Vladinog autobusa na putu od Beograda do Niša, u nedelji iza nas obeležena je stogodišnjica od početka ovog nemilog, nedragog i nadasve zloslutnog rata. Čovek je sklon jubilejima i okruglim ciframa, kao da dotični poseduju nekakvu magičnu moć umesto matematičke indiferentnosti. A zapravo je posredi dobar lažan izgovor da se zamislimo i svedemo nekakav lični račun. Gde smo danas mi, sa svojim pametnim telefonima i njihovim aplikacijama, sa hipsterskom modom i ambivalentnom opsesijom malo fitnesom i zdravljem, malo snobovskom hranom sa kulinarskih TV kanala? Godine prolaze, a stotinu godina kasnije, rečima filozofa Bajagića – jesmo li sretniji, jesmo pametniji?

Briljantni američki komičar Džeri Sajnfeld je jednom prilikom primetio i sledeće: zamislimo da vanzemaljci posmatraju planetu Zemlju i na njoj vide dva oblika života: čoveka i (njegovog kućnog ljubimca) psa u popodnevnoj šetnji po parku. Kada bi videli kako se pas naveliko olakšava u travu, a čovek zatim sakuplja kereći mu izmet u kesu, šta bi pomislili – koji oblik života vlada planetom? Slično pitanje je moguće postaviti i povodom Prvog svetskog rata. Vanzemaljci bez osećaja za detalje koji bi pre leta 1914. godine posmatrali planetu Zemlju, a teleskop namincali na Evropu, videli bi bogati, miroljubivi kontinent sa zajedničkom kulturom. Pun optimizma, munjevitog napretka, novih tehnologija i vere u nauku. U njemu su se nizali avangardni „izmi“: ekspresionizam, kubizam, nadrealizam, dadaizam i ostala poigravanja slobodnog čoveka sa slikarskom četkicom ili pisoarom u ruci. Huserl je izmišljao fenomenologiju, a Frojd psihoanalizu. Žene su se borile za biračka prava, a antropolozi rastrčavali planetom. Nils Bor je saznavao kvantne tajne atoma. A onda je odjednom sve krenulo po zlu. Austrougarska je 28. jula objavila rat Srbiji, a stanovnici Evrope kao da su jedva dočekali da se dohvate za gušu. I da sve svoje akumulirano znanje upotrebe jedino kako bi efikasnije ubijali jedni druge.

Sve ovo je, naravno, samo pogled kroz teleskop. Kroz dotičnu spravu svetlost sa udaljene planete uvek kasni. U pokušaju nepristrasnog objašnjenja ovog prividnog paradoksa govori se o galopirajućoj trci u naoružanju koje je negde moralo da bude upotrebljeno. Ili o bogatašima koji su naprosto pokušavali da se dodatno obogate. Ili je u pitanju bila nova stara priča o krvoločnoj i posve teritorijalnoj ljudskoj životinji koja ubija pripadnike sopstvene vrste bez naročito dobrog razloga. A u tom je trenutku istorije samo imala nešto ubojitije oružje nego pre. Epilog je poznat, iako prebrzo zaboravljen kroz lepršavost nacionalnih istorija. Više od šesnaest miliona vojnika je izgubilo život u do tada nezapamćenoj klanici. Za naše posmatrače iz daleka, izvodili smo predstavu sa rekvizitima u vidu tona usirenog ljudskog mesišta, začinjenog barutom i otrovnim gasom. Ako je ikada to i bio (a nije), rat je tada definitivno prestao da bude plemenita stvar. Da li su se svega ovoga setili evropski, a posebno srbijanski političari dok su veseli i autobuski raspevani nešto obeležavali, slaveći nekakav ponos, hrabrost i jeftinu mitologiju?

Međutim, kao što su pesimisti iz prvog pasusa primetili, radi se o tome šta se dogodilo posle. I zašto je sve svet postao groznije mesto za život, te koje posledice „prvog“ rata iskijavamo i danas. Tada probuđene aveti nacionalizma samo su zaspale, ali ne i uginule. Frustracije i nezadovoljstva ovom nedovršenom pričom ubrzo su eksplodirale u desetostruko većoj klanici, kao i u vozovima na putu do aušvičkih gasnih komora. Engleska i Francuska su već 1916. crtale sasvim arbitrarne granice po posleratnom Bliskom istoku, osudivši ovu oblast na zlo i naopako koje traje i danas. Na domaćem terenu, nestanak četiri velika multinacionalna i multikonfesionalna carstva rezultirao je u bespotrebnoj gomiletini uskogrudih nacionalnih državica Evrope koje sa teškom mukom do danas uče kako da komšiji ne bulje preko plota i merkaju među. Konačno, pre Prvog svetskog rata Evropa je bila podeljena po jedinim granicama koje imaju realnog, materijalnog smisla: onim klasnim. Ali su evropske gazde ubrzo vešto ubedile svoje radnike da im je neprijatelj Nemac, Francuz, Rus ili Jevrejin, umesto njih samih.

Prvi svetski rat je, dakle, zakovao nacionalni imaginarijum, razbuktavši „mi“ i „oni“ logičke kategorije na temelju fikcija poput etniciteta, nacija i državnih granica, menjajući način na koji gledamo sebe i druge. Rovova po tlu više nema, ali su ostali duboko u brazdama uma. I zato kao loši đaci ili ponavljači istorije učimo fraze evropskog birokratskog novogovora – diverzitet, verska tolerancija, multikulturalnost – nesvesni da je Evropa, koliko god bila traljava, pre Prvog rata ove fraze disala i živela. Dok ih danas uči napamet. I zato se ugledajmo na predratnu Evropu strastvene vere u nauku i tehnologiju, kao i beskompromisnog modernizma, blistave dekadencije, te kulture i umetnosti za raspamećivanje. Da, bio je to i kontinent oštro podeljenih klasa i stroge političke autokratije. Ali na takvom se imalo za šta boriti, umesto današnje metiljave samopomoći i beskičmenjačke kuknjave za ličnom srećom na Instagramu. Pomalo nespretni izraz ove kratkotrajno mirne i prosperitetne Evrope pre Prvog rata danas ipak jeste hrabri projekat nazvan Evropskom unijom. Koji se širom kontinenta i u ovom dvorištu iznova odbacuje kao famozna „tamnica naroda“. Kao da su narodi nekakve ontološke, a ne istorijske kategorije. To je varka u koju nas je uvukla logika Prvog rata. Dok lekcija koju stotinu godina kasnije nikako da izvučemo glasi: kad su narodi u tamnicama, individue su slobodne.

Od svih velikih političkih ideologija rođenih iz prepona Francuske revolucije – liberalizma, socijalizma, konzervativizma, anarhizma i ostalih – samo jedna je odnela definitivnu pobedu: nacionalizam. I to na način da nismo shvatili ni kada ni kako, već nam je preostalo jedino da bezumno, zbunjeni poput onih vanzemaljaca, brojimo njene žrtve. Ideale kao što su porodica i crkva, slobodno tržište ili radničko samoupravljanje ćemo šatro bistro otpisati kao ideološke fikcije ili kao lažnu svest. Ali nećemo to učiniti sa jednako fiktivnom i ideološkom zlomišlju o tome da su nacije nešto što živi i diše, što ima prava i pravdu, zahteve i vekovne težnje, što dođavola, uopšte ima pridev ili glagol. Ta nam se ideja uvukla pod kožu kao buva u tifusarsku krastu. Nacija se ušunjala u naš kategorijalni aparat, u kognitivnu procenu svega, od mleka iz uvoza do Novaka Đokovića. Dok čuvamo opsesije komadićima zemlje i izmišljene tradicije, mlatarajući nacionalnim zastavama i vodeći bitke po Fejsbucima – koje su po društvenim mrežama, ali ni oružane nisu isključene. I to je sve nasleđe Prvog rata kojeg nikako da se ratosiljamo. A i kako bismo, kad je Prvi svetski rat zvanično završen gotovo juče: 3. oktobra 2010. godine, kada je Nemačka platila poslednji komad ratne odštete.

Jedini izlaz iz gliba trajnog rova u koji nas je uvukao Prvi rat je kosmopolitizam. Ta istinska subverzija koju je prvi izrekao Diogen iz Sinope, antički filozofski junak koji je živeo u buretu i javno masturbirao, time pokazujući svoj prezir prema uskogrudom, parohijalnom duhu grčkih polisa. Nema građana i varvara, nema Helena i ostalih, već svi pripadamo jednoj svetskoj zajednici, kao nešto krupniji insekti Hekelove ekumene. Dok nas planeta ne strese sa sebe jer smo joj dosadili svojim budalaštinama. I shvatimo da svi imamo zajednički, jedan moral. Umesto etičkog relativizma prema kojem su neki jednakiji od drugih, bilo zbog hroničnog nacionalizma, bilo zbog političke korektnosti. Dobro je dobro, a zlo je zlo. Rat i ratno nasleđe nacionalizma je ovo drugo. Stvari su ponekad gole i bose poput nudista po istarskim plažama. Na koje, uostalom, dolazi cela Evropa i koja tu ogoljeno i u miru (pokušava da) briše sve posleratne razlike. Jer ima neke slobode u golim telesima. Tek kad uvidimo da smo svi isti, neki će rat biti poslednji.