Put ka totalitarizmu

Ni 16 meseci nakon stradanja 16 ljudi ispod nadstrešnice u Novom Sadu, odgovornosti za ovaj zločin – nema. Tone marihuane se (pro)nalaze u rukama (a kokaina u nozdrvama) onih bliskim režimu, dok deca i ljudi umiru i nakon rutinske operacije krajnika. Ni „Ćacilend“ kao fizičko-prostorna i kriminalna odbrana režima više nije potreban. Udžbenik „Kako sam pobedio obojenu revoluciju“ možda nije ukoričen, ali jeste zapisan u našoj društvenoj stvarnosti. Momentum za promene je prošao, a režim je od defanzive (prisetimo se – pala je vlada Miloša Vučevića) prešao u ofanzivu i odmazdu. Ogoljeno radikalski, kritičari vlasti se nazivaju „ustašama“ i izdajnicima „naroda i države“. Proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji je zaustavljen. Bitef i Fest su otkazani. Gradovi se ruše izgradnjom. Kulturna hegemonija jeftinog, plitkog i ozlojeđenog etnonacionalizma je apsolutna. Na vlasti po dubini je (dobro) organizovana grupa koju čine i kriminalci i ratni zločinci, a ne samo korumpirani pljačkaši naše budućnosti i blagostanja. A mi brojimo koliko anđela staje na vrh Studentske liste. Surovost režima je jeziva, dok se neosetljiva i nenadležna institucija snima za TikTok i žvaće novosadske indeks sendviče. Kako je u nedavnom uvodniku za nedeljnik „Radar“ ispravno primetila Vesna Mališić: „Aleksandar Vučić je pokazao smer u kome vodi zemlju. Na kraju tog puta je očigledno diktatura“. Vaistinu, ukidanje nezavisnog pravosuđa je obavljeno, a ukidanje autonomije univerziteta i slobodnih medija je u najavi. Možda ukinu i internet i signal na mobilnom telefonu, ko zna. Dobrodošli u Belorusiju, ne morate se izuvati.

Da li je ova dijagnoza preterana? Biće da nije. Naime, opet se valja vratiti klasicima kao svojevrsnim „fabričkim podešavanjima“ uma. U našem dobu brutalne erozije demokratskih normi, studija „Izvori totalitarizma“ Hane Arent iz 1951. godine predstavlja i uznemirujuće aktuelnu političku analizu. To jest, ovo kapitalno delo je (p)ostalo proročansko u svojoj dijagnozi korena masovnog terora i razumevanju načina na koje se politički poredak može izobličiti u sistem dominacije. Iako je najveći deo studije posvećen analizi nacizma i staljinizma, Arent se bavi i evropskim kolonijalnim imperijalizmom, te funkcionisanjem totalitarnih i populističkih pokreta uopšte. Ona govori o podlom pretvaranju društvenih klasa u „mase“ ili „narod“, o važnoj ulozi medijske propagande, ali i ljudskoj apatiji, otuđenosti, fragmentaciji i ozlojeđenosti kao (pred)uslovima za pojavu totalitarizma. Pedeset godina nakon smrti Hane Arent u decembru 1975, Srbija se suočava sa grubom dominacijom jedne partije i konsolidacijom moći pod čvrstom rukom Aleksandra Vučića. Povratak njenim uvidima pomaže da se osvetli ne samo formalno demokratsko nazadovanje, već i dublja erozija pluralizma i javne sfere u našem društvu.

Jedan od centralnih argumenata Arent jeste da totalitarni pokreti nastaju usled raspada tradicionalnih političkih struktura i atomizacije društva. U „Izvorima totalitarizma“ opisuje kako masovni pokreti „za narod i državu“ hrane društveno nezadovoljstvo, nudeći pojednostavljene narative koji društvo i svet dele na prijatelje i neprijatelje, a potom te emocije mobilišu radi učvršćivanja vlasti. Totalitarni pokreti teže da unište sve druge organizacije i asocijacije, i zamene ih sveobuhvatnom solidarnošću jedne grupe. Dominacija jedne političke sile, Srpske napredne stranke, pokazuje slične obrasce mobilizacije javnog prostora i društvenih resursa. Da, izbori se (videćemo?) održavaju, opozicione partije postoje, formalne slobode nisu ukinute itd, ali prostor za stvarnu političku utakmicu je drastično sužen. Takođe, medijski pluralizam je ozbiljno narušen pošto je većina medija pod političkom kontrolom vlasti, a nezavisno novinarstvo izloženo golemim pritiscima. U sistemima koji klize ka diktaturi, mediji postaju kanal afirmacije političke moći – na šta je Arent posebno upozoravala.

Prema Arent, politička degradacija retko nastupa naglo. Ona klija u eroziji predstavničkih i nezavisnih institucija. Zatim, u slabljenju građanskog poverenja, kao i transformaciji politike iz sfere javnog nadmetanja u sferu dominacije. Totalitarizam, za Arent, nije samo pitanje masovnog terora, već kvalitativna promena same prirode političkog života – sužavanje javnog prostora i njegovo potčinjavanje jednoj hegemonističkoj sili. A i nije da masovnog terora nema – samo nas polako navikavaju na isti. Ljudi već ostaju bez posla, „opozicione“ prodavnice i kafane se razbijaju, novinari dobijaju pretnje smrću, policajci i tužioci koji otkrivaju nepočinstva se sklanjaju, vode se politički montirani procesi, prisluškivanje je sveprisutno, i nebrojeni građani su već bili pretučeni nakon mirnih protesta. Zvuči prilično totalitarno, zar ne? U Srbiji danas vidimo više elemenata koji opravdavaju primenu analitičkog okvira Hane Arent: preuzimanje državnih institucija od strane vladajuće partije, slabljenje nezavisnih medija, zamagljivanje granica između partije i države, privatizaciju javnih resursa, pritiske na organizacije civilnog društva i autonomiju univerziteta, izbore koji postaju fasada, kao i razaranje nezavisnosti pravosuđa.

Kumulativni efekat nije samo izborna dominacija, već postepeno podrivanje uslova koji demokratiju čine mogućom. Vlast je apsolutna ili je neće biti. Na delu je harmonija politike, crkve, medija, kriminala i – batina. U tom smislu, savremena Srbija pokazuje obrasce koje prepoznaje Arent u svojim uvidima o političkom potčinjavanju. I zato, primena njenog teorijskog i istraživačkog okvira na savremenu Srbiju ne znači izjednačavanje sadašnjosti sa nacizmom i staljinizmom kao najmračnijim poglavljima 20. veka, već prepoznavanje obrazaca autoritarne konsolidacije dok su još uvek podložni kritici i promeni. Ako sve već nije otišlo dođavola.

„Ako hoćeš sliku budućnosti, zamisli čizmu kako gazi ljudsko lice – zauvek. Uvek će biti tog lica po kome treba gaziti. Jeretik, neprijatelj društva, uvek će postojati da bismo ga mogli ponovo pobeđivati i ponižavati. Špijuniranja, izdaje, hapšenja, mučenja, pogubljenja, nestajanja, neće nikad prestati. Što bude jača, Partija će biti bezobzirnija; što je slabiji otpor, to je jači despotizam“, o totalitarizmu je pisao Džordž Orvel u „1984“ (1948). „O užasa… o užasa…“, govorio je umirući pukovnik Kurc u „Srcu tame“ Džozefa Konrada (1899), odnosno Marlon Brando u „Apokalipsi danas“ Frensisa Forda Kopole (1979). Bio je to kontekst totalnog rata u kojem se Kurc nameće kao bogoliki gospodar u kambodžanskoj džungli, i koji vlada putem nasilja, terora i harizme. Kurc svesno odbacuje modernu civilizaciju i prihvata izolaciju i „divljaštvo“ kao odsustvo svih moralnih kočnica. Za njega, rat otkriva duboku istinu o ljudskoj prirodi i njenoj (banalnoj) sposobnosti da počini zlo. Zločinac Kurc nije „lud“ u standardnom smislu te reči, već neko ko je ogolio sve iluzije i suočio se sa nečim nepodnošljivo užasnim – ambisom ljudske duše. Zvuči poznato? Živimo u srcu tame ili apokalipsi danas. Šta se, onda, dešava u našoj Republici? „Najgori su izgubili strah, a najbolji su izgubili nadu“, pisala je Arent, eto šta.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.